"Neobicno je tiho. Provejava lagani sneg. Puca odavde lep pogled. Vidi se reka, vidi se i Novi Beograd, i Zemun... ako se malo bolje zagledam, kao da vidim svoju staru skolu. Vezu me lepe uspomene za ovaj kraj. I za ovu klupicu. Bas smo blejali u svoje vreme... umeli smo da se zezamo. A sad... zima, sneg, a nigde nikoga. Kako klincima nije uzivanje da izadju na fudbal? Nema lepseg osecaja nego kad se, zamisljajuci da si na golu prepune Marakane, bacis za nekom loptom koja preti da prodje sa unutrasnje strane stative napravljene od par vecih kamenova i ranceva. Ili da se, u stilu Ronalda, otreses svog cuvara i spoljasnjim delom stopala gurnes loptu golmanu kroz noge i gledas kako se lagano kortlja, udara u stativu (tj. ranac) i odbija u gol... Poljane su prazne. Prazno je sve okolo, mozda je dvoje - troje ljudi proslo odkad sedim ovde. Postaje hladno, idem malo da prosetam pa cu se vratiti.", razmisljao je u sebi dok je ustajao sa klupe. Krenuo je ka Pobedniku, nije dugo bio tamo. Trebalo je da ubije jos bar sat vremena.
Tisinu je remetio zvuk koji je dopirao sa njegovih slusalica. Korak po korak, tonuo je sve dublje u tekst pesme.
I dok je gazio u sneg i sebi krcio put ka spomeniku, lagani rif Metalikinog vanvremenskog hita "Nothing else matters" ga je nosio kroz sumrak. I nije mu bilo vazno sta bilo ko misli. Gledao je na zivot iz drugacije perspektive. Verovao je u sebe, u svoje odluke. Otvoren um i hrabrost da ga prizna... nije nailazio na odobravanje okoline. Nije mu ni bilo vazno.
Jer, kako god radio, sta god radio... uvek se nalazio neko za koga je to bilo neoprostivo... I znao je da, ma koliko znao, ma kako se osecao, nikada ne bi ostvario u drustvu gde mnogi svoje zivote posvecuju unistenju. Borio se dok je imao snage. Trebala mu je sloboda. Trebalo mu je svetlosti... Nikada slobodan i nikada svoj dok nije uradio neoprostivo. Otisao je.
Kao da mu plejer cita misli, Metalika je nastavila svoj nastup te veceri sa "The Unforgiven".
Polako se spustajuci niz stepenice, razmisljao je zasto nije moglo da bude drugacije. Stara prica, nista novo. Problem za koji je znao da nece naci resenje, ali je opet, kao najtvrdoglaviji magarac, uporno lupao glavu pokusavajuci da skonta gde je pogresio i sta je mogao uraditi drugacije.
Posledice mu nisu padale na pamet.
Sablasno je bilo na Kalemegdanu. Mracno. Pitao se da li ima jos nekoga tu? Sneg je padao. Slusalice, sa kojih je trenutno isla Consequences od Iced Earth-a, izvadio je iz usiju. Osecao je da treba da slusa. Stao je, rasirio ruke i zatvorio oci. Svet je poceo da se vrti.
Umesto iz slusalica, imao je osecaj kao da muzika dolazi sa neba. Kao da je u nekoj svojoj realnosti. Sa svojom muzikom.
I osecao je kao da je ona tu.
ONA. Ta devojka, koju je voleo a nije je imao. Ona, na ciji je osmeh mislio dok je bio daleko.
Ona, sa kojom je zeleo da utaba sneg te veceri na Kalisu. Ona, koju je zeleo da pogleda i da joj kaze da izgleda prelepo.
Ona, ciju je ruku zeleo da greje u svojoj ruci.
Ona, na koju je mislio dok je bio hiljadama kilometara daleko.
Ona, na koju bi pomislio kad god bi cuo "Is this love".
Ona, sa kojom je zeleo da plese na kisi.
Ona, koja je bila njegov ludi kamen spoticanja.
Ona, zbog koje je pisao price i pesme.
Ona, zbog koje je sve opet dobilo svetliji ton.
Pogledao je na sat i krenuo.
Ona, zbog koje je cekao.
Ona, koju je cekao.
Ona, koju je vredelo cekati.
Ona, koja sada ceka njega.
Ona, kojoj je, osmehnuvsi se prvi put te veceri, prisao.
Ona, kojoj je rekao : "Izgledas prelepo."
Ona, koja ga je cuteci zagrlila.
Ona, cije je srce, konacno, osetio pored svog.
Na Kalemegdanu, te veceri i cele noci padao je sneg. Novi dan je poceo da svice, Beograd ga je docekao beo.
Kroz jedan prozor, oci su gledale na ulicu i prisecale se prosle veceri.
I mozda se iza tih ociju krio los, tuzan covek..
Ali, to jutro je docekao srecan.
To jutro je docekao pored nje.
I nije zeleo da ono ikada prodje.
