Olovka se kotrljala po stolu levo - desno, lagano... Tugu, mucninu, sav sjeb koji se nakupio u njemu a koji nije znao kako drugacije da izbaci iz sebe prenosio je na papire koji su se nalazili pred njim.
Pokusavao je da nadje pravu misao, pravi stih, bilo sta sto ce ga naterati da pokrene lavinu i napise nesto sto ce sadrzati svu gorcinu koju je trenutno osecao. Ali nije uspevao da nadje prave reci. Jednostavno, kako god bi poceo, sta god bi napisao - nije bilo dobro. Bilo je bledunjavo, poput dobro prozvakane zvake od 15 dinara koju, posle stotinak napravljenih balona, tinejdzerka ispljune i pocne da se doteruje za izlazak.
Jednostavno - zabagovao je. Polu zbunjeno - polu izgubljeno gledao je u parce papira.
Povremeno bi naleteo neki svetao trenutak, poput sunca u prolece kad najavi dolazak leta, ali bi ga onda zaklonili oblaci i naterali da se opet zamisli... Seti... Seti kako je bilo nekada... Slomljeno srce ga je bolelo u grudima.
Cuo je da se ona promenila... Iako su svi znali da, kad je on tu, prestanu da pricaju o njoj. Iako bi cutali, podrzavali ga, znao je o cemu su mislili.
Radio je bio ukljucen. Muzika ga je drzala.
I pitao se ko ga je terao da je voli? Sta ga je toliko uopste privuklo kod nje? Prelep osmeh? Ne, bio je sa devojkama sa lepsim osmehom. Izgled? Ne. Pamet? Ne. Grudi? Ne. Nista od toga.
Lupkao je po stolu u ritmu pesme i pokusavao da shvati zasto je tugovao ovoliko dugo... ovoliko mnogo.
Bila su to teska vremena. Jako teska. Uzeo je pivo iz frizidera, besno ga otvorio, seo i razmisljao. Ma neka djavo nosi sve... Nije preboleo. I dugo je razmisljao da li da ode pod prozor njen, ali ga je sprecavala mogucnost da vidi nekog drugog pored nje. To bi ga ubilo. I ovako je uvek, kad je dolazio kuci, isao drugim putem, daljim, samo da ne bi prolazio kroz njen kraj i da je ne bi video dok vodi psa u setnju ili ide u prodavnicu. Kretao je, vracao se... Nije imao snage.
A zeleo je da joj da i osmeh, i srce, i dusu, i sve, ne bi mu bilo zao, samo za jedan njen poljubac.
Telefon je zazvonio.
"Kada mislis da si sam, ti podigni ruku, nek' ulice govore...Aj' na pivo. Ne budi peder. Cekamo te."
Iskreno se nasmejao.
Odjednom, nije sve bilo tako sivo. Dobilo je drugaciji oblik... I znao je da je gotovo. Shvatio je da ima sa kim da ode na pivo. Shvatio je da nije sam. Shvatio je da nema vremena za gubljenje. Osetio je kao da se naglo probudio iz cudnog i loseg sna i pojavio u jednom sasvim obicnom danu. Danu gde ga ocekuje laki drhtaj nogu i susret koji ce mu promeniti zivot.
"Ima nas gomila! Dolazim."
Poceo je da se presvlaci usput pevuseci. Resio je da sve zaboravi, stavi iza sebe i krene dalje. Djuskao je u ritmu muzike. Jednostano, nadao se dobrom i ocekivao je dobro.
Skupio je papire, pustio je muziku.
Ipak, osetio je da mora nesto napisati...
Nesto... nije smeo da ostavi prazan papir.
Ali, umesto klasicne ljubavne bljuvotine kakvu je mislio da napise, odabrao je drugi put.
Pogledao je papir. Nazvrljao. Okrenuo se i sa osmehom krenuo. Prica o devojci koju je sretao... o kojoj je mastao... koju nije imao... zbog koje je pisao... a koja je otisla sa drugim... bila je gotova.
Jer, kao sto je i napisao na papiru - ko te kara, nek' ti pise pesme.
Zivot je previse vredan.
Нема коментара:
Постави коментар