Mirno jutro. Sunce je obasjavalo ulice jednog, za vecinu, obicnog februarskog dana.
"Sledeci! 23? Sta ces ti ovde? Pa rano je za tebe jos uvek. Burna noc? Ajde, nemoj se predstavljati, vec mi pricaj sta se desava, pa cu da odlucim sta i kako. Sad nema nazad."
" Te veceri sam bio sa drugarima u gradu. Reklo bi se, dobar potez posle dobijene korpe od devojke i saznanja da ima decka. Jebiga, voleo sam je. Iako sam mislio da sam ok, da sam dobro podneo kraj, pukao sam kad sam video. Na to dodaj malo alkohola, i uz uzburkane emocije - eto mene ovde.
Prethodno vece sam izasao sa drugarima. Moj klub je dobio, bio sam raspolozen.
Kao sto obicno krene, jedno pivo, drugo, trece, dovoljno da se u trenutku kad je krenula pesma benda na cijem smo koncertu zajedno bili zagledam u casu koju sam bezciljno vrteo po sanku. Nema potrebe da spominjem da je njihova reakcija
bila momentalna, i dovoljno jaka da me malo trgne. Nazdravio sam sa njima svim lepim devojkama i ukljucio se u zezanje. Ali, mislima sam bio daleko.
Ture su se redjale, a ja sam sa svakom duboko u sebi padao u poprilicno depresivno stanje. Spolja sam bio totalno kul. Bar sam pokusavao da budem. Iznutra... svaki trenutak me je sve vise razarao, imao sam osecaj kao da sam sam. Iako nisam, u to sam se uverio, ali sam se osetio kao najusamljeniji covek na svetu. Iz kafica smo otisli u diskoteku. Bila je svirka uzivo, brze pesme, cak su svirali i Maljciki od Idola. Nastavili smo u istom ritmu. Jedno, drugo, trece pivo... u jednom trenutku sam seo, zavrtelo mi se u glavi. Kad sam shvatio sta se dogadja, ustao sam i istrcao napolje. Mislio sam da ce mi pomoci. Pokusavao sam da udahnem sto dublje, da se smirim. Tada je puklo. Naslonio sam se na obliznji stub i poceo da jecam. Tuga, bes, razocarenje, beznadeznost... sve to je tutnjilo duboko u meni. Pitao sam se - sta sad? Kako dalje? Sa kim? Koliko ce vremena proci dok ne budem bolje? Da li cu ikada biti bolje?
Drugari su izleteli sa mnom. Pustili su me samog nekoliko trenutaka, i onda su mi prisli.
"Brate, ajde, smiri se, iskuliraj, bice zena, pusti je, neka ide, seti se svega, znamo da i sam znas te stvari, nije vredna toga."
A ja... znao sam da za njih nije. Ali...
Nisam bio od onih koji lako podnose gubitak bliskih ljudi. Trudim se da uvek budem pozitivan, ali rastanke sam mrzeo vise od svega. Nju sam iskreno voleo. Onako cisto, bez rezerve. Sa svim manama i vrlinama. Bukvalno od prvog trenutka naseg poznanstva. Bila je... ne znam, ne mogu da nadjem prave reci. Bila je lepa. Pomalo namcorasta. Ali stalo joj je. Do mene i do nas. Nisam uspevao da shvatim kako je to puklo? Zasto je puklo? Jednostavno, buducnost bez nje mi je izgledala u tom trenutku beznadezno. Prazno.
Uglavnom, uspeli su malo da me smire, isplakao sam se, i vratili smo se unutra. Dosao sam sebi.
Pevali smo, skakali, zezali se. Bilo je lepo. Pokusavao sam da ne mislim na nju. Nisam uspevao, i bila je prisutna mnogo vise nego sto sam zeleo sebi da priznam.
Shvatio sam da nece biti bolje te veceri. Pozdravio sam se sa drugarima, uverivsi ih da sam dobro. Pokusavao sam i sebe da ubedim da sam dobro. Mislio sam da ce mi prijati setnja.
Par minuta kasnije, isao sam korak po korak ka Bulevaru. Zima me je terala da razmisljam bistre glave. Nisam zeleo da idem kuci, znao sam da, cim stignem, ce samoca stici mene, a nisam zeleo da napravim neku glupost. Paradoks, zar ne?
Setajuci tako besciljno, razmisljajuci da li da palim muziku, video sam da je izlaz pozarnih stepenica na krovu obliznje zgrade otvoren. Na trafici u blizini sam, posle kraceg ubedjivanja sa prodavcem, uzeo flasu Becks-a. Pocelo je da svice. Popeo sam se do krova, i stao. Ukljucio sam plejer. Otvorio folder "Parni valjak" i pusto pesmu od koje je sve i pocelo te veceri. I zaista, sve i jeste mirisalo na nju. I prethodni dani. I jutro posle noci, noci bez sna. U meni je bilo jos mnogo njenog otrova. Samo, za razliku od Akija u pesmi, ja nisam imao koga da ljubim. Nisam zeleo. Zeleo sam nju. Samo i iskljucivo nju.
Voleo sam je.
Pesma se blizila kraju. Naslonio sam se na ogradu, pomislio da bi bilo lepo kada bih mogao da letim zatvorio oci i poleteo...doleteo sam ovde. Eto. To je moja prica od sinoc."
"Zao mi je, momak. Ipak ides u pakao.", odgovorio je covek na ulazu na nebo.
"Sledeci."
Нема коментара:
Постави коментар