Autoput za pakao 4

Petak. Jutro je bilo tmurno, vazduh tezak a ulice mokre. Kisa je padala cele noci, sto mu je pomoglo da zaspi. Voleo je sum kise. Iako se plasio grmljavine kada bi se nasao napolju, voleo je sam zvuk oluje, pod uslovom da je na sigurnom. Izuzetno je postovao prirodu i sa njenim besom nije voleo da se igra.

Te noci je dugo razmisljao, posle njenog odlaska. Za razliku od prirode, natprirodne pojave ga nisu plasile, naprotiv, uspevale su samo da razbude crva znatizelje i radoznalosti. Odlucio je da proba da zaspi, znao je da ga sutra ocekuje naporan dan.

-------------------------------

Stajao je na livadi. Disao je tesko. Kao da je pretrcao kilometre i kilometre. Pogledao je oko sebe, mada, od guste magle nije uspevao da vidi mnogo. U daljini se nalazila jedna kuca, naziralo se upaljeno svetlo. Pored kuce, bilo je drvo, slicno kao ono u njegovom selu, gde je video ritual. Ceo kraj mu je bio izuzetno poznat. Osvrtao se oko sebe, ali sve sto je video bila je magla. Odlucio je da krene ka kuci. Korak po korak, ispitivao je put. Isao je ka svetlu. Povremeno bi pogledao oko sebe u pokusaju da shvati gde je, ali, zbog gustine magle, nije uspevao. Tisinu je remetila samo lagana kisica. "Prokleta kisa, kako je krenula, potopice svet", razmisljao je u sebi dok je koracao ka kuci. Korak po korak. Presao je vise od pola poljane, kad je zastao. Pred njim je stajao mladic, njegovih godina. 

"Zdravo!", rekao je gledajuci u momka svetle kose, malo viseg od njega samog, pogleda prikovanog na zemlju.

Momak je cutao.

"Jos jednom, zdravo. Ja sam Leon. Ne zelim da vas uznemiravam, ali mi se cini da sam zalutao, mozete li mi reci gde se nalazim?"

Mladic nije dizao glavu. 

"Ne. Ne mogu i ne zelim. Ovde nisi dobrodosao. Odlazi."

"Slusaj, nemam blage veze gde sam, niti znam ko ovde zivi. Zanima me samo kako da dodjem do najblizeg puta. Hajde da ne pravimo problem, vec mi lepo reci kako da izadjem sa ove poljane i kako da dodjem do najblizeg puta?"

Mladic je digao pogled. Oci su mu bile nestvarno crvene. Progovorio je tiho. Skoro sapucuci.

"Izazvao si pojave koje nisi smeo da izazoves. Sad odgovaraj za svoja dela."

-----------------------------

Trgao se. Proslo je mnogo vremena od poslednjeg slicnog sna. Znao je da opet pocinje. 

Ustao je iz kreveta. Ne preterano srecan zato sto se nadao da nece licno biti upleten u celu pricu, uzeo je disk Slayera i ubacio ga u plejer.

Album prikladnog naziva - Hell awaits. 

Voleo je metal. Ispunjavao ga je. Davao mu snagu kad bi bio lose, terao ga da se ne plasi izazova i da se bori za sebe, svoja uverenja. Osecao je taj muzicki pravac kao deo sebe. Znao je da ga ljudi gledaju malo ispod oka zbog toga. I nije mu bilo vazno. Uzburkana krv u njegovim venama ucinila ga je otpornim na ogovaranja, jednostavno nije obracao paznju. Dok je bio mladji, cesto je ulazio u raspravu sa ljudima pokusavajuci da im objasni u cemu je lepota metala. Te rasprave bi se uglavnom zavrsavale njegovim prebacivanjem na neku drugu temu, jer, nije mogao vise da slusa kako oni koji nemaju blage veze o tome pljuju po necemu sto je dozivljavao kao neotudjivi deo sebe. 

Ipak, sa godinama, naucio je da se kontrolise. Pustao je njih da pricaju sta zele, a on se opustao i uzivao u zvuku.

Imao je svoj mali ritual kojim je sakupljao energiju za taj dan. Pustio bi muziku, iskljucio telefon, seo u fotelju, izvadio palice, zatvorio oci i prosto se prepustio zvuku. Tog jutra mu je posebno bilo potrebno "preciscavanje", kako je zvao taj ritual. Bila mu je neophodna sva moguca energija. Jer, ma koliko ne zeleo to da kaze, kako sebi, tako ni njoj, bio je ubedjen. Ocekivao ih je pakao. 

----------------------------------------------------------

Telefon je zazvonio. 

"Ja sam. Samo da proverim da li vazi onaj dogovor od juce? Nisi odustao?"

"Da, naravno, vazi sve. Nisam odustao, rekao sam ti da cu ti pomoci koliko mogu.", odgovorio je. "Kad stizes kod mene?"

"Pakujem se i krecem. Tu sam za sat vremena. Moze?"

"Fantasticno."

"Jel sve ok? Zvucis mi cudno."

"Pricacu ti kad stignes. Duga je prica, a i necu preko telefona. Buduci da smo zajedno u ovome, red je da te uputim sta se dogadja."

"Dobro... cisto da znas, znoje mi se dlanovi. Nervozna sam i plasim se."

"Ne brini, nisi sama, izguracemo ovo. Idem taman i ja da uzmem nesto da doruckujem. Jesi jela ti?"

"Nisam... uzmi i meni nesto."

"Ok. Danas sam raspolozen za istrazivanje, tako da su u ponudi morski plodovi, nesto kinesko ili meksicko."

"Kako uspevas da, u ovakvom trenutku, razmisljas o tome sta ces da jedes?"

"Znas kako, verujem da se svaki stres lakse podnosi punog stomaka. A i gladan sam. Dakle, sta ces?"

"Ne znam, ti odaberi. Mada ne volim morske plodove nesto preterano. Ako ce ti biti od pomoci, oduvek sam htela da probam lososa."

"Ok, dogovoreno. Vidimo se onda za sat vremena."

"Vidimo se."

Spustio je slusalicu, uzeo duksericu i izasao iz stana. Resio je da malo proseta, sabere misli, a i restoran nije bas blizu, pesaka ce mu trebati oko dvadeset minuta do tamo. Taman, da se sabere. Usput bi mogao svratiti i do crkve. 

Mada nije bio preterano veliki vernik i voleo je da stvari posmatra na svoj nacin, ovoga puta mu je bio potreban savet.

----------------------------------------------------------

Hrana je bila gotova, napolju se razvedravalo. Temperatura je skocila za nekoliko stepeni, dovoljno da mu u tankom duksu bude vrucina. Skinuo je duks i ostao u majici "Iron Maiden", kupljenoj na koncertu od pre nekoliko godina. Ta tamno plava majica, uz farmerke izbledele od konstantnog nosenja i crvene starke cinila je odevnu kombinaciju u kojoj se osecao najudobnije. Svoj. Bez lazi, bez prevare. 

Posto joj je javio da ce mozda kasniti nekoliko minuta, skrenuo je sa puta ka kuci i uputio se ka crkvi. Jako dugo, od poslednjeg sna, nije bio kod oca Teodosija. Pomogao mu je da se prvi put izbori sa izazovima i izadje kao pobednik iz te bitke. Nadao se da je u starcu ostalo jos energije. Za mudrost nije sumnjao.

Prisao je ulazu u crkveno dvoriste, prekrstio se i zakoracio. Stari svestenik je sredjivao cvece.. U svestenickoj odori, licio je pomalo na fratara Taka iz Robin Huda. Nije uspevao da sakrije osmeh kad bi pomislio kako bi starac izgledao dok bi motkom tukao kraljeve sluge, uzimao novac od bogadih i delio siromasnima. Da, definitivno je mogao da ga zamisli tako, cak stavise, bio je ubedjen da mu je Tak neki predak. Iz razmisljanja ga prenu glas starog svestenika :

"Kada bi mi neko ponudio da biram koga bih vise voleo da vidim, tebe ili Lucifera, bez razmisljanja bih odabrao Lucifera. Dovoljan mi je bio pakao sa tobom jedan put, tako da se nadam da si ovde dosao sa namerom da posetis starog prijatelja i vidis da li mi je potrebna pomoc u sadjenju cveca? Kad si vec tu, dodaj mi tu veliku saksiju, mladji si. Ajde, ajde, tu, braon, veliku, sta cekas? Vreme prolazi, ubrzaj se! Nikada neces nauciti.", rekao je otac strogim glasom.

"O, matoro gundjalo, nista se nisi promenio od onda. Ponadao sam se da ce te bar ove biljke nauciti da budes malo opusteniji, ali ne, izgleda da se mator konj ne moze nauciti novim trikovima.", odgovorio je spustajuci veliku saksiju ispred Teodosijevih nogu. "Kako si, starce? Jel' te sluzi zdravlje?"

"Mator konj se ne uci novim trikovima, zato koristi stare kako bi mlade magarce naterao da mu donose saksije", rece svestenik, ustavsi i privukavsi Leona u zagrljaj. 

"Evo, mali, vidis i sam. Smirio bih se ja, ali mi ove biljke ne daju mira. Ne znam da li je u pitanju zemlja ili sta, uglavnom, stagod zasadio - uvene posle nedelju dana. Sem one ruze tamo, ona mi i daje nadu da ipak nije problem u meni", rece starac i pokaza na manji grm ruze pored same crkve. "Kazu da je inace na ovom tlu nekada ranije bilo svetiliste, posveceno bogu Velesu, i da su se ovde odrzavali rituali u njegovu slavu."

"Veles, bese, sadasnji Vasilije?", upita Leon.

"Jeste, on je sveti Vasilije u hriscanskom svetu."

"A posle ispada da lazem kad kazem da su hriscani sve prekopirali od pagana? Mi smo paganski narod", rece Leon i pogleda u starog saborca, pokusavajuci da se suzdrzi a da ne prasne u smeh u iscekivanju njegove reakcije.

"Provociraj, provociraj... nije ti se igrati sa Crkvom, decace, malo postovanja nije na odmet. Nego, zasto si ti dosao? Iskreno ne verujem da si me se toliko pozeleo. Samo mi nemoj reci da je opet isto kao prosli put. Ako jeste, slazi me, reci da je sve u redu, hajde da popijemo po rakiju i da nastavimo putevima koje nam je Gospod namenio."

"Oce, znam da bi me ti prvi zamrzeo kada bih ti to rekao. Da, opet se desava. Nije jos nista konkretno, ali sam opet sanjao nesto veoma cudno. No, nisam zbog tog sna dosao. Prijateljica je videla isto sto i ja onog dana. Nisam zeleo da je uznemiravam i da joj govorim pojedinosti, smatrao sam da je bolje da prvo tebe obavestim i da se konsultujemo sta i kako dalje. Mozda cvece nije tvoj fah, ali za okultizam i paranormalne papazjanije ne poznajem boljeg coveka." 

"Dobro, Leon, dobro... Uputi me malo bolje."

"Nemam sad puno vremena, oce, ceka me vec kod moje zgrade. Dogovorili smo se da dodje veceras kod mene, prespava, da budem uz nju i da probamo da resimo problem. Naravno da znam da problem necemo resiti veceras, ali zaista nisam zeleo da je traumiram jos vise, mislim da joj je ovo do sad sasvim dovoljno, i zelim da i vi budete prisutni i da joj zajedno objasnimo sve.", rece Leon pruzajuci svesteniku ruku.

"Dobro. Dogovoreno je. Sutra vas ocekujem. Samo, ja se jos uvek nadam da gresis i da nije ni priblizno slicna situacija kao onomad."

"Ne znam. Vreme ce pokazati... ostajte zbogom, oce, vidimo se sutra."

"Srecno, Leon. I hrabro. Do sutra."

Uzurbanim korakom, Leon je krenuo ka izlazu iz crkvenog dvorista. Zastao je jos jednom na samoj kapiji, okrenuo se, prekrstio i potrcao.

-----------------------------------------------------------

Video ju je kako sedi na zidicu. Crvenu ruzu, koju je kradomice ubrao u crkvenom dvoristu, sakrio je iza ledja. Zeleo je da joj izmami bar jedan osmeh. Preskocio je zidic i prisao joj sa ledja. Nije ga primetila, bila je okupirana citanjem. Lagano joj je spustio jednu ruku na struk, bradom se naslonio na njeno rame i drugom rukom stavio ruzu na knjigu.

"Zasto tako lepa dama na zidicu sedi sama?", upitao je sedajuci pored nje.

"Zato sto ceka princa koji kasni skoro pola sata.", odgovorila je i pokusala da izgleda namrgodjeno.

"Ja sam tvoj princ? Nisam to znao", rece Leon smeskajuci se.

"Ne, ti trenutno mozes da prodjes eventualno kao konj."

"Dobro, de, ne budi na kraj srca... vidi, uzeo sam nam dimljenog lososa, i bombonjeru sa srcima."

"Auuu... a ova ruza, za koga je?"

"Ovu ruzu cu ti dati ako se nasmesis i poljubis me", rece i namesti obraz pred njene usne.

Osetio je njene usne na svom obrazu, odmakao se malo i pogledao je. Nasmesila se.

"Eto, zasluzila si ruzu."

"Hvala... Postidela sam se. Dugo nisam dobila cvet bez povoda."

"To je cvet sa posebnog mesta. Pokazacu ti ga jednom prilikom. A sad idemo gore, crkoh od gladi, verujem da si i ti gladna."

"Jaoj, i zaboravila sam na hranu. Da znas da bi mogla da pojedem nesto. A taman i da mi pojasnis zasto si kasnio."

"Hocu... samo, pre toga, ispricaces mi sta je bilo nocas. "

--------------------------------------------------------------------------

Dorucak je bio zavrsen. Seli su na dvosed. 

"Dobar je losos, svidja mi se. Nisam ga ranije probala, iskreno nisam ni upoznala nekoga ko je voljan da rizijuje sa stvarima koje mu nisu poznate."

Pogledao ju je zacudjeno.

"Dobro, ajde, do tebe nisam upoznala nikoga ko je voljan da rizikuje. Zadovoljan?"

"Bicu zadovoljan kad mi ispricas sta je bilo sinoc. A drago mi je da ti se svidja losos, mada nisam ni ocekivao drugacije."

"Sinoc sam se istusirala kad sam stigla kuci, raspremila se i legla. Zatvorila sam prozor, zatvorila sam sve, bukvalno. Pokrila sam se, ubrzo i zaspala. Negde oko tri, mozda par minuta posle, osetila sam da me nesto vuce za nogu. Stresla sam se i nisam obratila paznju. Posle par trenutaka, ponovilo se isto. Pokusala sam da se pridignem, da vidim sta je, ali me je nesto gurnulo nazad na krevet. Prozor se otvorio sirom i videla sam nesto kako ulece, neka crna magla. Na mozda trenutak, ta magla je poprimila ljudski oblik i uperila prst u mene. I opet sam cula one reci, na onom cudnom jeziku, i opet nisam mogla da se pomerim... i opet sam imala osecaj kao da me neko gusi nekoliko sekundi. Posle je prestao i jednostavno je sve nestalo. Samo, za razliku od ranije, nasla sam pored kreveta ovaj grumen zemlje. Stvarno se plasim. Imam osecaj ceo dan kao da me neko prati."

"Ok... sada lezi, odspavaj malo. Ja sam tu, slobodno se opusti. Pusticu i neku muziku, ja cu se uvaliti u fotelju i citacu. Kada se budes probudila, ispricacu ti malo detaljnije. Samo se sad odmori i probaj da ne mislis o ovome. OK?"

"Ok, dobro... obecavas da ces biti tu?"

"Obecavam, obecavam... necu te napustiti, tu sam. Cuvam te."

Nekoliko minuta kasnije, dok je Nadja duboko disala i mirno spavala, prvi put posle mnogo vremena, Leon je sedeo, gledao u nju i razmisljao. Znao je da ce biti tesko ali je ovoga puta bio voljan da ide do kraja. Nije zeleo da bude milosrdan kao prosli put. Ne, ovoga puta je zeleo konacnu pobedu. 

Bio je svestan da ce to mozda znaciti i njegov kraj, ali je bio spreman da rizikuje i sopstveni zivot. Jer, to vise nije bio on. Leon. Momak od 20 i nekoliko godina, novinar, istrazivac. Ne. Ovo je bio Leon cija se hrabrost granicila sa ludilom. Proslog puta nije dovrsio posao. Ovoga puta hoce. Pa makar ga kostalo zivota. 

Gledao ju je kako spava. Na trenutak je zatvorio oci. Pred ocima, poznati lik. U usima poznate reci. Prst uperen ka njemu. 

Osmeh na njegovim usnama. Nije imao nameru da odustane. Ne sada. Ne ovaj put. 

Otvorio je oci i pritisnuo plej. Megadeth.

Tornado of souls.

A tornado u njegovom srcu je tek pocinjao da se razvija. I pretio je da pokida sve pred sobom. 

Autoput za pakao 3

Noc na prelazu iz subote u nedelju je bila tmurna. Meseceva svetlost je na momente razbijala tamu, ali bi ubrzo nestala pod naletima nadolazecih oblaka. 

Tisinu na groblju remetila je samo lagana kisica. Bio je spreman na to, pa je poneo kabanicu. Znao je da se veceras mora desiti nesto. Bio je spreman na sve.

Seo je na travu, naslonio se na spomenik iza sebe, pustio muziku i cekao. 

-------------------------------------------------------

Cetvrtak vece. Celog zivota bio je vruce glave. Jos kao klinac, tvrdoglavo se borio za svoje stavove u koje je cvrsto verovao. Ta tvrdoglavost ga ni sad nije napustala. Kao, uostalom, ni njegov vreli temperament, ni, na momente prenaglasena, emotivnost. Nije umeo da se iskontrolise kad bi ga obuzele emocije, predavao se celim bicem, tako da je, kada bi bio srecan, i druge terao da budu srecni, dok bi, u slucaju tuge, celo njegovo drustvo padalo u melanholiju. Nosio je u sebi ogromnu kolicinu energije, ali je ludost cesto uzimala primat nad razumom i terala ga na stvari koje su ga posle bolele, pekle, ali nije zalio ni za jednom. Shvatao je da je sve moralo tako da bude, ali nije znao kako da popuni prazninu nastalu njenim odlaskom.

Milion puta je pao, isto toliko puta i ustao. Pa opet, tog petka je setao satima. Ona je nasla drugog. I ne, nije zeleo da se pomire. Naprotiv, shvatao je da ga je gusila. Pored nje nikada nije bio svoj, nije mogao da se iskaze na svoj nacin. Nije bio on, onakav kakav jeste, kakvog su ga ljudi voleli. To su mu i rekli kad je saopstio da su raskinulii. Od tad je proslo neko vreme, i mislio je da je dobro. I nije ga mucila misao da ona ima drugog, da drugi sad nosi neki nadimak, budi se pored nje, jednostavno - sve te lepe uspomene ostale su u senci njene posesivnosti.

Mucilo ga je to sto je bio izuzetno los u rastancima. To sto su svi bili zauzeti, svako imao svoje obaveze, pa je bio prinudjen da se bavi svojim mislima, a tu je bila ona kao neizbrisiv deo njegove proslosti. 

Te veceri, nekoliko dana posle njenog rodjendana, kada je saznao da ima decka, odlucio je da izadje u setnju. Trebalo mu je da ohladi glavu. Setao je, setao, setao... mrak je pao, bacio je pogled, video je skoro pun mesec. Napolju je padala lagana kisica, a njega je heavy metal koji je trestao sa slusalica terao da se seti ko je, sta je, i nije mu dozvoljavao da poklekne ni jednog trenutka. 

Zaokupljen svojim mislima i sa slusalicama u usima, nije cuo korake iza sebe. Osetio je samo ruke oko vrata i prste preko ociju. Stao je, uhvatio tu osobu za ruke i cekao.

- Pogodi ko je, sapnuo je zenski glas.

Nasmejao se, zagolicao je, pod naletom smeha popustila je pritisak dlanova, sto je iskoristio i oslobodio se od stiska. 

- Ej, pa otkud ti ovde? Nisam tebe ocekivao u ovom kraju.

- Dosla sam da uzmem nesto od drugarice, neku knjigu, imam nekih problema a ne znam kome da se obratim, treba mi savet, a ne mogu bas svakome reci, pa sam uzela knjigu od nje, rekla joj da mi treba tematika za seminarski. Videh da mi ide poznat lik u susret, nego me nisi konstatovao pa sam morala da ti skocim na ledja. Sta ti je? Vidim da nisi bas svoj veceras, nikada te nisam videla toliko smorenog?

- Ma... necu da te gnjavim, recimo da sam danas morao da se pomirim definitivno sa nekim gubitkom. Ali nije nista, opusti se, ok sam. Kakvu si knjigu uzela? I kakav je problem, mogu da pomognem?

- Pa ajde negde da sednemo, gde je suvo, pa cu da ti pricam. Pod uslovom da i ti meni ispricas sta ti je.

- Nije nista, ozbiljan sam... Ajde, idemo do mene, imam caj, taman da se ugrejemo.

-------------------------------------------------------

- Au... Dobro, to je i logicno, iskreno, bila bih iznenadjena kad bi ti mogao to tek tako da iskuliras. Ne znam te dugo, ali sam shvatila da ne uspevas bas da savladas emocije. Sto je vrlina danas, ljudi su cesto u nedostatku istih. 

- Kad cujem tako nesto, osetim se kao PeBeEr.

- Peber? Sta znaci peber? 

- Ma ne peber, bre. Pe Be Er. Poslednji Beogradski Romantik, skraceno. Ima fora Pe De Er, ali nisam sa Dorcola, pa ne mogu to da prisvajam, tako da sam D prebacio u B. Recimo, poslednji mohikanac romantizma u borbi sa vetrenjacama.

- Hahahah... ti si blesav. Odakle ti to pade na pamet?

- Konstantno udaranje glavom u zid ti promesa vijuge, pa ti padaju takve stvari na pamet. A i osmeh lepe devojke mi budi inspiraciju. Nego, kakva je to tvoja prica? Kakvu si knjigu uzela? 

- Hihihi, laskavce jedan. Vidis kakva sam rascupana, mokra... Baj d vej, hvala ti na caju i na sklanjanju od kise. 

A sto se tice knjige...Prvo mi obecaj da neces nikome reci?

- Ma daj, sta ima da sirim? Razgovori medju nama ostaju medju nama. Top sikret, sto bi rekli Ameri. Dakle, da cujem?

- Ok, prica ide ovako :

Bila sam u selu kod drugarice pre par dana. Izasli smo jedno vece u diskoteku tu u selu. Naravno, ocajna muzka, neki bljutavi turbo - folk, opsta seljanija, kretenski startovi ogranicenih paora koji smatraju da devojke iz Beograda padaju na traktore...

- Neko ti nudio traktor i ti si ga odbila? Au bre... Nikada vi zene necete znati da cenite prave stvari. Kada muskarac zeni ponudi da je odveze kuci traktorom, to je izraz najvece ljubavi, postovanja... Sta bih ja dao da imam jedan traktor i da se ponosno provozam njime po Beogradu... pa nema cure koja me ne bi zelela. Zamisli, dodjem ispred faksa, sacekam da ti se zavrsi predavanje, i onda ti izadjes iz zgrade fakulteta, vidis mene kako sedim na traktoru i gledam te, i vidis kako za mene vreme staje, ljudi nestaju, ti silazis niz stepenice polako, korak po korak, ja cekam da se priblizis, stavljam ruzu u usta i skacem sa traktora, spretno se docekujem na noge, ti mi prilazis, grlis me, vadis mi ruzu iz usta i ljubis me ovlas...

U tom trenutku je sa radija krenula "Wonderful tonight" od Erika Kleptona.

... i u trenutku naseg zagrljaja i poljupca, krece "Wonderful tonight". Zar ne bi bilo smekerski?

- Hahah, ti si bre lud! Dobro, priznajem, bila sam u iskusenju, ali nisu bili toliko sarmantni i ubedljivi kao ti, pa nisam pala na njih. Uglavnom, drugarica je otisla sa nekim deckom sa kojim se muvala neko vreme, tako da sam morala sama da idem kuci, negde oko petnaest do tri. Negde na pola puta izmedju kuce i kafica nalazi se seosko groblje. Dok smo isli ka diskoteci, slucajno sam videla da na jednom spomeniku stoji obrnuti pentagram. Pitala sam drugaricu ko je tu sahranjen, rekla je da je neki profesor, koji je ziveo u Beogradu, pa je dosao tu da umre. Rece mi i da je bio veoma cudan, povucen. Uglavnom, napolju je bio mrkli mrak, slaba mesecina, bas se jedva videlo. Naravno, nema ulicnog osvetljenja. Nisam ni obracala paznju na groblje, nisam strasljiva i nije mi problem proci pored njega. I nije problem u groblju, vec u onome sto sam tamo videla. Tacnije, koga sam tamo videla. Buduci da je bila totalna tisina, zvuk mumlanja i neke cudne muzike se bas cuo. Ne preterano glasno, ali se cuo. Bacila sam pogled i sledila se - pored onog groba stajao je covek obucen u crni mantil sa kapuljacom, nosio je stap sa jarecom lobanjom i mumlao neku molitvu. Oko njega je bilo par ljudi koji su klecali i klanjali se. 

Blago receno sam se odsekla. Covek je samo pogledao u mom pravcu, uperio prstom u mene i promrmljao nesto. Pocela sam da trcim koliko me noge nose. Kad sam stigla do kuce, uletela sam u sobu, upalila svetlo, uzela motku, i tek tad sam se setila da pogledam u telefon. Drugarica mi je poslala bar 5 poruka, pitala me gde sam, zasto sam sama otisla, da li sam normalna... i da joj se obavezno javim kad stignem kuci, sto mi je bilo malo cudno, ali nisam obracala paznju. Ona je dosla mozda 15 minuta posle mene i pocela da urla, pitala me da li sam normalna, kako idem tako sama... Sto ne bi bilo cudno, da se nismo u Beogradu milion puta rastajale posle izlazaka, i da nisam isla pesaka od Vuka do Bogoslovije, oko dva - tri ujutru, pri cemu mi se nikada nista nije desilo, a prolazim pored groblja, bez problema. Od kad se to desilo, imam osecaj da me nocu neko prati, budim se vec par dana oko tri ujutru, i, kad se probudim, vidim coveka koji stoji iznad mene, onog sa groblja, kako mumla isto to sto je mumlao kad sam ga videla, i kako me hvata za vrat. Ja pokusavam da vristim, da se borim, ali ne mogu da se pomerim. To sve traje mozda desetak sekundi, ali imam osecaj kao da su u pitanju sati. Posle toga nestane, kao da izleti napolje zato sto mi se prozor sam od sebe zalupi, a meni treba jos nekoliko trenutaka da dodjem sebi, udahnem vazduh i skontam sta se desilo.

- Aha... dobro. Reci mi, jesi pokusavala da zatvoris prozor?

- Ma jesam, i da ga zakljucam, i stavljala sam medu na sims sa unutrasnje strane. I tada se to desilo, i prozor je opet tresnuo, a meda je stajao u uglu, nije bio tamo gde sam ga stavila. Eto, zato sam isla kod drugarice, uzela sam knjigu o okultizmu, i hocu da procitam o sektama i satanizmu sta ima. Zelim da znam sta mi se dogadja, ako se stalno budem budila u tri sata nocu, poludecu. 

Eto, to je prica. Znam da me sad verovatno gledas kao ludacu, ali ne lazem te, ovo se zaista desilo, samo, niko kome sam ispricala ne zna kako da mi pomogne. Vecina ljudi koje sam pitala me je gledala ili prestraseno i vise mi se nije javilo, ili su mi u panici rekli da ne znaju sta da radim i da nece da budu deo toga. A ja ludim. 

Gledala ga je sa iscekivanjem reakcije. Ustao je sa dvoseda, odsetao do kuhinje, otvorio vitrinu i izvadio vino i dve case. Vratio se, seo pored nje, otvorio vino, sipao ga, uzeo gutljaj i zagledao se u stolicu.

- Jesi li citala nekada Dilan Doga?

- To bese onaj strip? O detektivu nekom sto istrazuje nesto?

- Da, detekiv koji istrazuje paranormalne aktivnosti. Moj omiljeni strip, uz Dampira. Dilana nisam poceo bez razloga da citam. U mom selu, buduci da mi je kuca u brdu, moras proci kroz sumu i nekoliko krivina da bi dosao do nje. Bio sam klinac, mozda sam sesnaest imao, kad sam se vracao iz obliznjeg grada. Lagano sam se peo uz brdo, kad sam, iz nekog razloga, bacio pogled na poljanu sa desne strane. Prvo sam pomislio da haluciniram zato sto sam bio umoran, ali sam onda shvatio da se stvarno dogadja. Na kraju poljane, nekih mozda stotinak metara, bio je sahranjen neki covek, na samom obodu sume. Desavala se ista scena kakvu si mi ti opisala. I isto tako je pogledao u mene, okrenuo se ka meni, i poceo je da prica nesto. Nisam razumeo sta, ali sam cuo da govori nesto, i osetio sam kako me nesto gura. Samo, nisam bezao. Stajao sam u mestu, brzo se uhvatio za narukvicu koju mi je drugarica napravila, zatvorio oci i ponavljao u sebi "Izdrzi." Verovala ili ne, u glavi mi se u tom trenutku vrtelo "Fa fa la" od Azre. Kada sam otvorio oci, video sam tog coveka ispred sebe. Gledao me je sa besom u ocima, a na licu sam mu video strah. Ne znam sta se desilo, uglavnom, vrisnuo je, meni se zamracilo, pao sam na kolena, a on je nestao. Posle nekoliko minuta, kad sam dosao sebi, bukvalno sam otrcao do kuce, uleteo, popeo se do svoje sobe. Tad sam se setio da je tu negde bila gomila stripova koje je moj ujak citao kao mladji, medju kojima je bilo nesto o toj tematici. Otvorio sam njegovu sobu, nasao kutiju, izvadio stripove i poceo da citam jedan po jedan. Pored toga sto me navukao na Dilana i sto sam pokupio neke fazone, naucio sam i da od paranormalnog ne bezim. Ja sam covek, oni su duhovi, ne mogu me povrediti. 

Tako da, ako hoces, mozes ostati ovde veceras, ili dodji sutra, spavaj ovde, ja cu ostati budan, pa cemo videti sta se dogadja.

Gledala ga iznenadjeno. 

- Au... nisam ocekivala ovo. Ajde, sutra cemo onda, da se spakujem lepo, sad nemam nista od stvari. I hvala ti puno na ponudi.

- Ne zahvaljuj. Ajde, sad cu te odbaciti do kuce, kasno je, treba da se odmoris. Sutra nas ocekuje dug dan. 

Petanaestak minuta kasnije, posto su u kolima pricali o nekim nebitnim stvarima, i kad mu je rekla da batali misli o bivsoj, jer vredi mnogo vise nego sto moze da zamisli, dok ju je gledao kako izlazi iz kola i utrcava u zgradu, shvatio je da tokom cele veceri ni jednom nije pomislio na nju. Stavise, osecao je povezanost sa ovom plavusicom. 

Dosao je kuci, izuo se, istusirao. Pustio je Iron Maiden, seo na dvosed. Powerslave je ispunjavao tisinu. Lagano je pio vino. Gutljaj po gutljaj. 

Hallowed be thy name. Razmisljao je o svemu od veceras. Znao je da nece biti lako. Znao je sta je on preziveo. Znao je da se i sad muci da zaspi. I da se cesto po noci budio, osecajuci da ga neko gleda. Narukvica je jos stajala na ruci. Stegao ju je cvrsto. 

Iz uzivanja u solazi njegove omiljene pesme od Maidena, prenuo ga je zvuk poruke na telefonu. Mahinalno je bacio pogled na sat. Bilo je malo posle tri sata posle ponoci. Vreme kada su demonske sile najjace.

- Opet se desilo. Molim te, pomozi mi. Pocinjem da ludim. Plasim se. I ne mogu vise da izdrzim.

- Smiri se. Obecavam, bice ok. Sad lezi, odspavaj, i budi mirna, nece se vratiti veceras. Vidimo se ujutru. 

Dosao je do svog prozora. Stao je ispred njega i zagledao se u daljinu. Lep pogled se pruzao nocu sa cetvrtog sprata. A poznat lik ga je posmatrao sa druge strane stakla. Sa istim besom u ocima. I strahom. Kao one veceri.

Autoput za pakao 2

Sa mislju kako je sa Beogradjanke fantastican pogled na Beograd, otisnuo se sa krova. Svaki milimetar leta koji je vodio u smrt, osecao je na svom telu. Kroz glavu mu je prolazilo sve...

Detinjstvo. Prvo zaljubljivanje, i prvo rumenilo kao posledica tog zaljubljivanja na sam pomen njenog imena. Ono nevino, iskreno, bas decje. I secao se kako je, kad god bi je sreo, sklanjao pogled u stranu. A napolju je bio haos... Protesti, gluposti... Tih devedesetih, sranja su bila sastavni deo svakodnevnice. Konstantni protesti na koje su ga roditelji vukli za posledicu su imali veciti bunt koji je umeo da ga mnogo kosta, ali na koji je, do zadnjeg trenutka, bio ponosan. I secao se kada je sa majkom, na jednom od protesta, drzao visoko dignuta tri prsta i pevao "Boze pravde".

Osnovna skola. Prva tuca. Bio je jos klinac, ali dovoljno veliki da se bori za sebe i svoja uverenja. 

Veliki odmor, klasicno jurcanje sa drugarima napolju prekinuo je vrisak njegove simpatije. I nije mu bilo bitno sto je decak koji ju je, iz samo njemu znanih razloga, povukao za kosu, bio nekoliko godina stariji od njega, ni to sto je bio bar duplo veci od njega. Zaleteo se i svom snagom ga udario u stomak. Veliki ucenik sestog razreda pao je na kolena pokusavajuci da dodje do vazduha, a osmeh zahvalnosti na njenom licu zato sto ju je zastitio od idiota ucinio je svaku kaznu lako podnosljivom.

Osnovna skola. Staru skolu je napustio. U novoj je nasao drustvo i dobro se uklopio. A tu... tu je bila i ona. Sasvim neocekivano, usetala je u njegov zivot tog dana kada je usla u ucionicu. I opet je poceo da crveni kad bi je video. Ludost je pocela da dolazi do izrazaja. Protesti su postajali sve jaci, na ulicama su svakoga dana bile sve vec gluposti, a svakog jutra je nova pesnica koja je bila simbol pokreta "Otpor" bivala iscrtana negde u skoli. I znali su to svi, i profesori, i drugovi. I precutno su ga podrzavali, jer su i sami verovali u te stvari. Sastavni deo skolske opreme bili su karton sa izrezanom pesnicom, sprej i jedna - dve sveske, cisto da zapise nesto dok je u skoli. 

Osnovna skola, letnji raspust pred sesti razred. Pobeda na ulicama je bila izvojevana. Ponos koji je osetio tog 5. oktobra svakog dana je bio sve veci. Osecao je kao da je svet njegov. Bio je kod babe u kraju i naleteo na devojcicu. Njegovo godiste, imena istog kao tadasnja simpatija. I opet dobro poznat osecaj, rumenilo u obrazima i sklanjanje pogleda u stranu. Uz par prozborenih reci, nastavio je ka babinoj zgradi razmisljajuci o njoj. 

Osnovna skola, sredina prvog polugodista sestog razreda. Rodjendan njegove simpatije. Smekerski obucen, uz par saveta dobijenih od ujaka, pokucao je na vrata. Trenutak kad mu je otvorila izmamio mu je tihi uzdah. Imao je nekakvu tremu, nije znao sta mu je. Resio je cvrsto u sebi da se ne plasi i da bude svoj. Igrali su masne fote. Red je bio njegov. Zavrteo je flasu. Flasa se vrtela, u sebi je goreo, i, sa svakim prolaskom vrha flase pored nje, osecao je sve veci zal. Proklinjao je sebe i to sto je zavrteo ludacki jako. Jedan, dva, tri, cetiri kruga, flasa je pocela da usporava. Jos jedan... i jos jedan... i... pogledao je prvo u flasu. Pa u nju. Pa opet u flasu. Nasmesio se. 

Te veceri, dok je prao zube i pokusavao da sakrije tragove "greha", ni ne sluteci da su ga svi zivi provalili, u glavi mu je odzvanjalo samo njeno "Ti se fantasticno ljubis."

Osnovna skola, sedmi razred. Obozavao je da izbacuje profesore iz takta. I zezao se koliko je mogao, znajuci da ce sve to uspeti da podupre uspehom u skoli. Imao je znanje, imao je smek, profesori su ga zbog tog bunta i voleli. A on je tog dana usao u skolu rasejan. Ne gledajuci kuda ide, naleteo je na nju... Imala je kratko ime i lepu frizuru. Zbunjeno se nasmejao i rekao "Izvini" dok se saginjao da joj pomogne oko knjiga. I po sveskama, i po klupama, i bukvalno gde je mogao pisao je njeno i njegovo ime. I cela skola je znala za tu njegovu zaljubljenost u tu devojku. Vec su bili veci. I skupljao je hrabrost da je pozove na sastanak, ali je nikada nije skupio. U njenom znaku su protekle skoro dve godine.

Osnovna skola, kraj osmog razreda, matursko vece. Nekoliko dana pre toga, sedeo je sa drustvom iz razreda. Imao je obicaj da se ucuti i zagleda negde u daljinu. Ovog puta, pogledom je pratio staru simpatiju. Osecao je da se opet kuva u stomaku na samu pomisao na nju. I njega. Zajedno. A ona... ona je bila zaljubljena u njegovog dobrog druga iz razreda. I na maturskoj veceri, prvi ples je bio njihov. Ali, umesto poljupcem, to vece je krunisano Koka kolom na njegovoj kosi i kosulji. Prvi put je osetio sta znaci bol zbog odbitka. Ali, znao je da zivot tek pocinje.

Srednja skola, prva godina. Mislio je da je upisao pravu srednju, iako su ga svi ubedjivali da nije. Bilo je prelako, opustio se previse. Prvo polugodiste, sest keceva u dnevniku i prva greska u ljubavi. Paznju mu je privukla klasicna seljanka, iako to nije sebi zeleo da prizna. Razne fore, fazoni, zvake kojima je u osnovnoj bio vican i koje su svugde prolazile bez problema, ovde su naletele na zid. Ali bila je veoma slatka. Simpatican devojcurak lepog osmeha. Milion puta posle, pokusavao je da nadje odgovor zasto mu je i na koji nacin privukla paznju kad bukvalno nista pozitivno nije video na njoj, ali nije uspevao. Cak ni cinjenica da je sa sest keceva na polugodistu uspeo da dodje do svih zakljucenih pozitivnih ocena pre kraja maja nije uspela da ga makar malo oraspolozi. Bio je besan na sebe zato sto je dozvolio to.

Srednja skola, pocetak trece godine. Roker u dusi poceo je da otkriva metal. Maideni su odavno postali deo repertoara, "Lightning strikes twice" bila je njegova nezvanicna himna. Disk Whitesnake-a vec dobrano izlizan od konstantnog slusanja, a sa otvaranjem muzickog horizonta, otvorila su se vrata ka njoj. Njoj, koja ce ga na mnoge nacine promeniti. Poceli su jedne veceri sasvim neobaveznu pricu o muzici. Privukla mu je paznju Maidenima. Pricala mu je o svojoj proslosti, a on je slusao i tonuo u njen pogled, osmeh, grudi... Krenuo je kuci sa osmehom na usnama, zahvaljujuci Bogu sto im je omogucio prazan stan. Iako je to vec radio pre nje nekoliko puta, bio je svestan da je tog popodneva i definitivno postao muskarac. Shvatio je da oseca nesto sto nije do tad osetio. Voleo je. Iskreno. I bilo je uzvraceno. Verovao je u njene reci.

Srednja skola, pocetak drugog polugodista trece godine. Jos nije dolazio sebi. Nije shvatao sta se desilo, nije razumeo. Polako je postajao svestan da je nestala. Da je nema vise u njegovom zivotu. Zelela je vise, mislila je da nije zreo. Tako je rekla njegovom drugu. U skoli je popustio. Dani su prolazili, a park ispred Hrama svetog Save i Kalemegdan su postali njegova utocista. Sedeo je tamo, pisao, i pokusavao da skupi snagu da je zaboravi. Bolelo je, nenormalno je bolelo. Prvi put je bio povredjen, i nije znao sta da radi. A ponos mu nije dozvoljavao da se bilo kome obrati. 

Stisnuo je zube. Odlucio je da se vise ne vezuje.

Fakultet, prva godina, prvi semestar. Sa drugom je prolazio Tasmajdanskim parkom i naleteo je na koleginicu. "E, zurim na predavanja, ajde vidimo se posle", dobacila je usput i veselo otrcala do ulaza na faks. Poznat osecaj u stomaku naterao ga je da za trenutak zacuti. Borio se da to u sebi ugasi. Nije zeleo da ponovo prolazi kroz sve to. Plasio se. Povukao se.

April, suncan dan. Sa drugaricom na stanici ceka njenu sestru. Vrata autobusa se otvaraju, i, sa njenim korakom na asfalt, njegov stit pada. Znao je da je mora imati. Tog maja je konacno skupio hrabrost. I nije znao sta radi, do jednog trenutka inspiracije, kad je proradio smek dugo skrivan u njemu. Njegove usne na njenim i poslednji gard je definitivno pao. Bio je ponovo osvojen. Tacnije, dopustio je ponovo nekome da ga osvoji. A toga nije ni bio svestan. 

Januar, godinu i po kasnije. Sedeo je kuci i pokusavao da shvati da je otisla, da ju je upravo gledao poslednji put. Glupi ponos. Gard je ponovo poceo da se dize. Rekao je - ne vise. Nema dalje, kraj. Nece vise biti povredjen. 

Mart, te iste godine, stajao je na ivici Beogradjanke. Sve vise nije imalo smisla. Poentu. Nije imao zelju. Borio se sa sobom. Odlucio se da skoci. Previse gluposti.

Ali, dok je padao, shvatio je da je pogresio. Vracanje u proslost pomoglo mu je da shvati da je zbog toga sto je prosao izasao jos jaci. Da ga je svako iskustvo ucinilo sposobnijim, svaki bol otpornijim, svako iskustvo bogatijim. Bilo je kasno da bilo sta promeni. Bilo je kasno da sedne sa drugovima i proba da nadje izlaz iz svih problema. Bilo je kasno da nastavi da se bori. Bilo je kasno da napravi jos jedan korak ka izbavljenju. Korak, za koji je tek sad bio svestan da je na njega bio spreman. Da je imao snage.

Tup udarac prekinuo je sve.

... okupan znojem, trgao se. Pogledao je oko sebe. Dan je svanuo, ptice su veselo cvrkutale, a sunce se hrabro probijalo kroz prozor i zavesu. Duboko je udahnuo i pokusao da shvati sta se upravo dogodilo. Ruzan i veoma realan san naterali su ga da se trgne. Bilo je gotovo, bio je kraj. Gurnuo ju je u proslost. I prvi put, iako jos uvek pod utiskom sna, osecao je da je spreman da rasiri krila koja je tako dugo drzao savijena i sklonjena. Pruzio je ruku, ukljucio stub i pritisnuo "play". 

Intro pesme koju je voleo nabacio mu je osmeh na lice.  

"From the coast of gold, across the seven seasI'm travelling on, far and wide..." 

Shvatio je da je to proslo vreme i nije imao nameru da se na njega vraca. Novi izazovi su bili pred njim. Jer ovo je bilo njegovo vreme. Ovo sad. I ovo pred njim. I nije imao nameru da se preda. 

Telefon je zavibrirao. "Mogli bi na kafu ovih dana?"

Poznati osecaj javio se u stomaku.

Bio je spreman. 

Djavolji osmeh vratio se na lice. 

A on se vratio u igru. I svidelo mu se sto je opet tu.

Autoput za pakao 1

Mirno jutro. Sunce je obasjavalo ulice jednog, za vecinu, obicnog februarskog dana.

"Sledeci! 23? Sta ces ti ovde? Pa rano je za tebe jos uvek. Burna noc? Ajde, nemoj se predstavljati, vec mi pricaj sta se desava, pa cu da odlucim sta i kako. Sad nema nazad."

" Te veceri sam bio sa drugarima u gradu. Reklo bi se, dobar potez posle dobijene korpe od devojke i saznanja da ima decka. Jebiga, voleo sam je. Iako sam mislio da sam ok, da sam dobro podneo kraj, pukao sam kad sam video. Na to dodaj malo alkohola, i uz uzburkane emocije - eto mene ovde.

Prethodno vece sam izasao sa drugarima. Moj klub je dobio, bio sam raspolozen. 

Kao sto obicno krene, jedno pivo, drugo, trece, dovoljno da se u trenutku kad je krenula pesma benda na cijem smo koncertu zajedno bili zagledam u casu koju sam bezciljno vrteo po sanku. Nema potrebe da spominjem da je njihova reakcija 

bila momentalna, i dovoljno jaka da me malo trgne. Nazdravio sam sa njima svim lepim devojkama i ukljucio se u zezanje. Ali, mislima sam bio daleko. 

Ture su se redjale, a ja sam sa svakom duboko u sebi padao u poprilicno depresivno stanje. Spolja sam bio totalno kul.  Bar sam pokusavao da budem. Iznutra... svaki trenutak me je sve vise razarao, imao sam osecaj kao da sam sam. Iako nisam, u to sam se uverio, ali sam se osetio kao najusamljeniji covek na svetu. Iz kafica smo otisli u diskoteku. Bila je svirka uzivo, brze pesme, cak su svirali i Maljciki od Idola. Nastavili smo u istom ritmu. Jedno, drugo, trece pivo... u jednom trenutku sam seo, zavrtelo mi se u glavi. Kad sam shvatio sta se dogadja, ustao sam i istrcao napolje. Mislio sam da ce mi pomoci. Pokusavao sam da udahnem sto dublje, da se smirim. Tada je puklo. Naslonio sam se na obliznji stub i poceo da jecam. Tuga, bes, razocarenje, beznadeznost... sve to je tutnjilo duboko u meni. Pitao sam se - sta sad? Kako dalje? Sa kim? Koliko ce vremena proci dok ne budem bolje? Da li cu ikada biti bolje? 

Drugari su izleteli sa mnom. Pustili su me samog nekoliko trenutaka, i onda su mi prisli. 

"Brate, ajde, smiri se, iskuliraj, bice zena, pusti je, neka ide, seti se svega, znamo da i sam znas te stvari, nije vredna toga."

A ja... znao sam da za njih nije. Ali... 

Nisam bio od onih koji lako podnose gubitak bliskih ljudi. Trudim se da uvek budem pozitivan, ali rastanke sam mrzeo vise od svega. Nju sam iskreno voleo. Onako cisto, bez rezerve. Sa svim manama i vrlinama. Bukvalno od prvog trenutka naseg poznanstva. Bila je... ne znam, ne mogu da nadjem prave reci. Bila je lepa. Pomalo namcorasta. Ali stalo joj je. Do mene i do nas. Nisam uspevao da shvatim kako je to puklo?  Zasto je puklo? Jednostavno, buducnost bez nje mi je izgledala u tom trenutku beznadezno. Prazno.

Uglavnom, uspeli su malo da me smire, isplakao sam se, i vratili smo se unutra. Dosao sam sebi. 

Pevali smo, skakali, zezali se. Bilo je lepo. Pokusavao sam da ne mislim na nju. Nisam uspevao, i bila je prisutna mnogo vise nego sto sam zeleo sebi da priznam.

Shvatio sam da nece biti bolje te veceri. Pozdravio sam se sa drugarima, uverivsi ih da sam dobro. Pokusavao sam i sebe da ubedim da sam dobro. Mislio sam da ce mi prijati setnja.

Par minuta kasnije, isao sam korak po korak ka Bulevaru. Zima me je terala da razmisljam bistre glave.  Nisam zeleo da idem kuci, znao sam da, cim stignem, ce samoca stici mene, a nisam zeleo da napravim neku glupost. Paradoks, zar ne?

Setajuci tako besciljno, razmisljajuci da li da palim muziku, video sam da je izlaz pozarnih stepenica na krovu obliznje zgrade otvoren. Na trafici u blizini sam, posle kraceg ubedjivanja sa prodavcem, uzeo flasu Becks-a. Pocelo je da svice. Popeo sam se do krova, i stao. Ukljucio sam plejer. Otvorio folder "Parni valjak" i pusto pesmu od koje je sve i pocelo te veceri. I zaista, sve i jeste mirisalo na nju. I prethodni dani. I jutro posle noci, noci bez sna. U meni je bilo jos mnogo njenog otrova. Samo, za razliku od Akija u pesmi, ja nisam imao koga da ljubim. Nisam zeleo. Zeleo sam nju. Samo i iskljucivo nju.

Voleo sam je. 

Pesma se blizila kraju. Naslonio sam se na ogradu, pomislio da bi bilo lepo kada bih mogao da letim zatvorio oci i poleteo...doleteo sam ovde. Eto. To je moja prica od sinoc."

"Zao mi je, momak. Ipak ides u pakao.", odgovorio je covek na ulazu na nebo.

"Sledeci."

Jedan zivot

Sedeo je. Tamo, gde je bezbroj puta tugovao, jos vise se radovao. Gde je slavio, pevao, ponekad plakao. Do smaka sveta, najavljenog Majanskim kalendarom, ostalo je jos sat vremena. Naslonjen na naslon sedista, gledao je u pravcu terena. Osecao se cudno, nije navikao da bude sam na ovom mestu. 

Vece pre toga, proveo je sa drugovima. Proveli su se na njihov nacin. Dobra rakija, dobra pesma, dobro zezanje... jos tu noc su pili. Poslednji put, u ime starih vremena. Zeleo je da ih zapamti vesele. Nazdravljao je sa svima, gledao ih u oci. Video je ono sto je zeleo. Zar u njima, onaj koji je celoj prici i davao smisao, ziveo je. To vece, poslednje vece sa njima na okupu, sa celom ekipom, sa svojom bracom, zavrsio je osmehom. Nije se pozdravio, nije voleo da se oprasta. Sacekao je zenit zurke i neopazeno se izvukao napolje.

Jos 45 minuta je ostalo. Nije vise bio sam. Na Severu je video dvoje ljudi. A on... on se izgubio u mislima.

Kisa je padala tog dana. Napolju je vreme bilo uzasno, vetar je duvao kao da je imao nameru da zbrise sve sa svog puta. Prijalo mu je. Isao je napred, uprkos vetru. Prijalo mu je zato sto je osecao da sa naletima vetra sve sto ga je mucilo - odlazi. Da kisa spira suze sa lica. Kosa, po pravilu neuredna i pomalo rascupana, slepljeno je padala na lice. 

Voleo ju je. I bolelo ga je sto nije tu, kraj njega. Bolela ga je svakodnevnica bez nje. Bolelo ga je sto mu je toliko daleko. Bolele su ga njegove greske. Njene reci. Nije zeleo da prihvati da vise nije tu kraj njega. I bezbroj puta je kroz glavu provlacio sve, razmisljao o svemu... Zamisljao je kako se ljubi sa njim. Kako vode ljubav. Kako su srecni. Kako se smeju. Kako se drze za ruke, grle, kako mu spava na grudima. Nije imao snage da se bori, da te misli izbaci iz glave. 

Noc je bila crna, mracna. Ona mu je rekla da za njega u njenom zivotu vise nema mesta. Srce je htelo da mu iskoci iz grudi. Zeleo je da joj da celog sebe. Do kraja, sad i zauvek. Odbila je. 

37 minuta do najavljenog smaka sveta, iz razmisljanja ga je trgla pesma. 

"Na svoju veru, na svoju zemlju ponosan sam ja"... poceo je da peva u sebi. Pesma je postajala sve glasnija. Odrastao je tu. Rodjen je u najlepsoj zemlji na svetu. I, kada bi sve sabrao, uvek bi ostajala cista ljubav da ga veze za Srbiju. Cista, nevina, decja ljubav. 

..."za jedan grad na Balkanu i klub u njemu zivim ja"... 

Ali, ma koliko voleo Srbiju, Beograd je imao posebno mesto u njegovom srcu. Bio je to njegov grad. Osecao ga je u sebi, osecao je taj duh, osecao je... jednostavno, osecao je taj grad kao svoju kucu. I lepe stvari... i ruzne... sastanci, poljupci, tuce, krv, znoj, suze, osmesi, uzdasi, rastanci, docekana jutra sa drugovima, lajanje na zvezde...znao je da taj grad nikada nece moci da izbaci iz sebe. Ni sebe iz njega. Uostalom, nju je u njemu prvi put video. 

24 minuta do smaka sveta je ostalo, a u njegovoj glavi prva utakmica u zivotu. Prva utakmica, pobeda 2:0, i prva titula posle 5 godina. Pobeda Crvene Zvezde. Pobeda njegove strasti, uzroka nebrojenih radosti u njegovom zivotu. Na pomisao da je ovo mozda poslednji put da sedi tu, poceo je da mu se vraca film na sva nerviranja, psovanja, skakanja zbog gola, sve pesme, sve radosti... obrisao je oci i sa osmehom gledao ka terenu. Bio je srecan sto je tu. Bio je srecan zbog svega sto je prosao na tom mestu. Skinuo je sal sa vrata, prineo grb ustima i poljubio ga. Znao je da ce mu nedostajati. Bio je ponosan zato sto je zvezdas. Bio je ponosan zato sto je ciganin. Rasirio je sal i nemo pozdravio svog sampiona. 

15 minuta do smaka sveta, jos par ljudi je doslo na zapad. Tog dana, odlucio je da poseti neka mesta koja je najvise voleo. Bio je na Tasmajdanu, na terenu za basket na Julinom brdu... ali, veci deo dana proveo je u setnji od Pravnog, preko Tasa, Trga, Kneza, i zavrsio je na Kalisu. Muzika je isla u pozadini, napravio je impresivnu plejlistu. EKV, Azra, Crna udovica, Art diler, Fit, Kiki Lesendric, Marchelo, BG Sindikat... posle su dosli Maideni, Metallica, Led Zeppelin... Whitesnake... Seo je na Kalis, izvadio iz ranca Dylan Doga i Dampyra i stavio ih pored sebe. Danas ih je kupio na trafici. Kad se sve sabralo, bio je zadovoljan. Bolele su neke stvari, ali je bio svestan da je to skola koju je morao da prodje. Cena odrastanja. Sazreo je, sredio prioritete. Rascistio sa prosloscu. 

7 minuta do smaka sveta, cuo je korake kako se priblizavaju. Osetio je ruku na ramenu. 

"Znas, ovde, bas na ovim mestima, sa tatom sam slavio prvu titulu. Tad su svi uleteli na teren, a matori mi rece da sam jos mali i da ce biti prilike. I plakao sam kao kisa. Moja Zvezda, sampion, ej! Pa bilo mi puno srce."

Sela je pored njega. 

"Znam. Pricao si mi o toj utakmici mnogo puta. Jesi dobro?", pitala ga je dok mu je prolazima prstima kroz kosu i pokusavala da mu namesti cuperak koji se uporno dizao prkoseci gravitaciji.

"Jesam, ok sam. Ti, jesi zavrsila sve?"

"Aham, pozdravila sam se sa svima, zavrsila obaveze i dosla ovde. Nisam zelela da te cekam kuci, a znala sam gde cu te naci."

3 minuta je ostalo do smaka sveta. Okrenuo se ka njoj, poljubio je, nezno je zagrlio i privio uz sebe. Pomirisao joj je kosu i za trenutak se izgubio. 

"Hvala ti sto si tu. I hvala ti sto radis ovo. Znam cega se odrices i znam koliko ostavljas."

"Hej, nemoj mi zahvaljivati. Ovo radimo zajedno. Zajedno guramo pricu, zajedno gradimo sve. Zajedno docekujemo smak. Zajedno cemo ga i preziveti."

Nasmejao se od srca. Pogledao je na sat. Vreme za koje je smak sveta bio najavljen je proslo pre nepunih minut. 

Pogledao je u devojku koja mu je bila u narucju, poljubio je. Borio se sa sobom, nije zeleo da pocne da place. 

"Ajde, ajde, smiri se. Znam da ce ti nedostajati sve ovo, ali vraticemo se. Pogledaj me."

Pogledao ju je u oci.

"Znam da ti je ovo dom, ali moramo da uradimo sta smo se dogovorili. Nema poente vise cekati."

"Dom je tamo gde si ti. Gde smo mi.", odgovorio joj je. 

U sebi je znao da nece biti lako. Znao je da ce nocas slabo spavati. Znao je da ce ona slabo spavati.

Ipak, bio je ubedjen da rade ispravnu stvar. 

I opet, ma koliko tesko, bio je ubedjen u jednu stvar. 

Imao je nju pored sebe. Nece biti sam.

Izasli su sa stadiona zagrljeni. Jos jednom je zastao, pogledao preko ramena.
"Vraticu se", rekao je u sebi i krenuo dalje.

Zimska noc

"Neobicno je tiho. Provejava lagani sneg. Puca odavde lep pogled. Vidi se reka, vidi se i Novi Beograd, i Zemun... ako se malo bolje zagledam, kao da vidim svoju staru skolu. Vezu me lepe uspomene za ovaj kraj. I za ovu klupicu. Bas smo blejali u svoje vreme... umeli smo da se zezamo. A sad... zima, sneg, a nigde nikoga. Kako klincima nije uzivanje da izadju na fudbal? Nema lepseg osecaja nego kad se, zamisljajuci da si na golu prepune Marakane, bacis za nekom loptom koja preti da prodje sa unutrasnje strane stative napravljene od par vecih kamenova i ranceva. Ili da se, u stilu Ronalda, otreses svog cuvara i spoljasnjim delom stopala gurnes loptu golmanu kroz noge i gledas kako se lagano kortlja, udara u stativu (tj. ranac) i odbija u gol... Poljane su prazne. Prazno je sve okolo, mozda je dvoje - troje ljudi proslo odkad sedim ovde. Postaje hladno, idem malo da prosetam pa cu se vratiti.", razmisljao je u sebi dok je ustajao sa klupe. Krenuo je ka Pobedniku, nije dugo bio tamo. Trebalo je da ubije jos bar sat vremena. 

Tisinu je remetio zvuk koji je dopirao sa njegovih slusalica. Korak po korak, tonuo je sve dublje u tekst pesme. 

I dok je gazio u sneg i sebi krcio put ka spomeniku, lagani rif Metalikinog vanvremenskog hita "Nothing else matters" ga je nosio kroz sumrak. I nije mu bilo vazno sta bilo ko misli. Gledao je na zivot iz drugacije perspektive. Verovao je u sebe, u svoje odluke. Otvoren um i hrabrost da ga prizna... nije nailazio na odobravanje okoline. Nije mu ni bilo vazno. 

Jer, kako god radio, sta god radio... uvek se nalazio neko za koga je to bilo neoprostivo... I znao je da, ma koliko znao, ma kako se osecao, nikada ne bi ostvario u drustvu gde mnogi svoje zivote posvecuju unistenju. Borio se dok je imao snage. Trebala mu je sloboda. Trebalo mu je svetlosti... Nikada slobodan i nikada svoj dok nije uradio neoprostivo. Otisao je. 

Kao da mu plejer cita misli, Metalika je nastavila svoj nastup te veceri sa "The Unforgiven".

Polako se spustajuci niz stepenice, razmisljao je zasto nije moglo da bude drugacije. Stara prica, nista novo. Problem za koji je znao da nece naci resenje, ali je opet, kao najtvrdoglaviji magarac, uporno lupao glavu pokusavajuci da skonta gde je pogresio i sta je mogao uraditi drugacije. 

Posledice mu nisu padale na pamet.

Sablasno je bilo na Kalemegdanu. Mracno. Pitao se da li ima jos nekoga tu? Sneg je padao. Slusalice, sa kojih je trenutno isla Consequences od Iced Earth-a, izvadio je iz usiju. Osecao je da treba da slusa. Stao je, rasirio ruke i zatvorio oci. Svet je poceo da se vrti.

Umesto iz slusalica, imao je osecaj kao da muzika dolazi sa neba. Kao da je u nekoj svojoj realnosti. Sa svojom muzikom. 

I osecao je kao da je ona tu. 

ONA. Ta devojka, koju je voleo a nije je imao. Ona, na ciji je osmeh mislio dok je bio daleko. 

Ona, sa kojom je zeleo da utaba sneg te veceri na Kalisu. Ona, koju je zeleo da pogleda i da joj kaze da izgleda prelepo.

Ona, ciju je ruku zeleo da greje u svojoj ruci.

Ona, na koju je mislio dok je bio hiljadama kilometara daleko.

Ona, na koju bi pomislio kad god bi cuo "Is this love". 

Ona, sa kojom je zeleo da plese na kisi.

Ona, koja je bila njegov ludi kamen spoticanja.

Ona, zbog koje je pisao price i pesme.

Ona, zbog koje je sve opet dobilo svetliji ton.

Pogledao je na sat i krenuo.

Ona, zbog koje je cekao.

Ona, koju je cekao.

Ona, koju je vredelo cekati.

Ona, koja sada ceka njega.

Ona, kojoj je, osmehnuvsi se prvi put te veceri, prisao.

Ona, kojoj je rekao : "Izgledas prelepo."

Ona, koja ga je cuteci zagrlila. 

Ona, cije je srce, konacno, osetio pored svog.

Na Kalemegdanu, te veceri i cele noci padao je sneg. Novi dan je poceo da svice, Beograd ga je docekao beo. 

Kroz jedan prozor, oci su gledale na ulicu i prisecale se prosle veceri. 

I mozda se iza tih ociju krio los, tuzan covek.. 

Ali, to jutro je docekao srecan.

To jutro je docekao pored nje. 

I nije zeleo da ono ikada prodje.

Balada o neuzvracenoj ljubavi

Olovka se kotrljala po stolu levo - desno, lagano... Tugu, mucninu, sav sjeb koji se nakupio u njemu a koji nije znao kako drugacije da izbaci iz sebe prenosio je na papire koji su se nalazili pred njim. 

Pokusavao je da nadje pravu misao, pravi stih, bilo sta sto ce ga naterati da pokrene lavinu i napise nesto sto ce sadrzati svu gorcinu koju je trenutno osecao. Ali nije uspevao da nadje prave reci. Jednostavno, kako god bi poceo, sta god bi napisao - nije bilo dobro. Bilo je bledunjavo, poput dobro prozvakane zvake od 15 dinara koju, posle stotinak napravljenih balona, tinejdzerka ispljune i pocne da se doteruje za izlazak.

Jednostavno - zabagovao je. Polu zbunjeno - polu izgubljeno gledao je u parce papira. 

Povremeno bi naleteo neki svetao trenutak, poput sunca u prolece kad najavi dolazak leta, ali bi ga onda zaklonili oblaci i naterali da se opet zamisli... Seti... Seti kako je bilo nekada... Slomljeno srce ga je bolelo u grudima. 

Cuo je da se ona promenila... Iako su svi znali da, kad je on tu, prestanu da pricaju o njoj. Iako bi cutali, podrzavali ga, znao je o cemu su mislili. 

Radio je bio ukljucen. Muzika ga je drzala.

I pitao se ko ga je terao da je voli? Sta ga je toliko uopste privuklo kod nje? Prelep osmeh? Ne, bio je sa devojkama sa lepsim osmehom. Izgled? Ne. Pamet? Ne. Grudi? Ne. Nista od toga. 

Lupkao je po stolu u ritmu pesme i pokusavao da shvati zasto je tugovao ovoliko dugo... ovoliko mnogo.

Bila su to teska vremena. Jako teska. Uzeo je pivo iz frizidera, besno ga otvorio, seo i razmisljao. Ma neka djavo nosi sve... Nije preboleo. I dugo je razmisljao da li da ode pod prozor njen, ali ga je sprecavala mogucnost da vidi nekog drugog pored nje. To bi ga ubilo. I ovako je uvek, kad je dolazio kuci, isao drugim putem, daljim, samo da ne bi prolazio kroz njen kraj i da je ne bi video dok vodi psa u setnju ili ide u prodavnicu. Kretao je, vracao se... Nije imao snage.

A zeleo je da joj da i osmeh, i srce, i dusu, i sve, ne bi mu bilo zao, samo za jedan njen poljubac.

Telefon je zazvonio. 

"Kada mislis da si sam, ti podigni ruku, nek' ulice govore...Aj' na pivo. Ne budi peder. Cekamo te." 

Iskreno se nasmejao.

Odjednom, nije sve bilo tako sivo. Dobilo je drugaciji oblik... I znao je da je gotovo. Shvatio je da ima sa kim da ode na pivo. Shvatio je da nije sam. Shvatio je da nema vremena za gubljenje. Osetio je kao da se naglo probudio iz cudnog i loseg sna i pojavio u jednom sasvim obicnom danu. Danu gde ga ocekuje laki drhtaj nogu i susret koji ce mu promeniti zivot. 

"Ima nas gomila! Dolazim."

Poceo je da se presvlaci usput pevuseci. Resio je da sve zaboravi, stavi iza sebe i krene dalje. Djuskao je u ritmu muzike. Jednostano, nadao se dobrom i ocekivao je dobro. 

Skupio je papire, pustio je muziku.

Ipak, osetio je da mora nesto napisati... 

Nesto... nije smeo da ostavi prazan papir.

Ali, umesto klasicne ljubavne bljuvotine kakvu je mislio da napise, odabrao je drugi put.

Pogledao je papir. Nazvrljao. Okrenuo se i sa osmehom krenuo. Prica o devojci koju je sretao... o kojoj je mastao... koju nije imao... zbog koje je pisao... a koja je otisla sa drugim... bila je gotova. 

Jer, kao sto je i napisao na papiru - ko te kara, nek' ti pise pesme.

Zivot je previse vredan.