Petak. Jutro je bilo tmurno, vazduh tezak a ulice mokre. Kisa je padala cele noci, sto mu je pomoglo da zaspi. Voleo je sum kise. Iako se plasio grmljavine kada bi se nasao napolju, voleo je sam zvuk oluje, pod uslovom da je na sigurnom. Izuzetno je postovao prirodu i sa njenim besom nije voleo da se igra.
Te noci je dugo razmisljao, posle njenog odlaska. Za razliku od prirode, natprirodne pojave ga nisu plasile, naprotiv, uspevale su samo da razbude crva znatizelje i radoznalosti. Odlucio je da proba da zaspi, znao je da ga sutra ocekuje naporan dan.
-------------------------------
Stajao je na livadi. Disao je tesko. Kao da je pretrcao kilometre i kilometre. Pogledao je oko sebe, mada, od guste magle nije uspevao da vidi mnogo. U daljini se nalazila jedna kuca, naziralo se upaljeno svetlo. Pored kuce, bilo je drvo, slicno kao ono u njegovom selu, gde je video ritual. Ceo kraj mu je bio izuzetno poznat. Osvrtao se oko sebe, ali sve sto je video bila je magla. Odlucio je da krene ka kuci. Korak po korak, ispitivao je put. Isao je ka svetlu. Povremeno bi pogledao oko sebe u pokusaju da shvati gde je, ali, zbog gustine magle, nije uspevao. Tisinu je remetila samo lagana kisica. "Prokleta kisa, kako je krenula, potopice svet", razmisljao je u sebi dok je koracao ka kuci. Korak po korak. Presao je vise od pola poljane, kad je zastao. Pred njim je stajao mladic, njegovih godina.
"Zdravo!", rekao je gledajuci u momka svetle kose, malo viseg od njega samog, pogleda prikovanog na zemlju.
Momak je cutao.
"Jos jednom, zdravo. Ja sam Leon. Ne zelim da vas uznemiravam, ali mi se cini da sam zalutao, mozete li mi reci gde se nalazim?"
Mladic nije dizao glavu.
"Ne. Ne mogu i ne zelim. Ovde nisi dobrodosao. Odlazi."
"Slusaj, nemam blage veze gde sam, niti znam ko ovde zivi. Zanima me samo kako da dodjem do najblizeg puta. Hajde da ne pravimo problem, vec mi lepo reci kako da izadjem sa ove poljane i kako da dodjem do najblizeg puta?"
Mladic je digao pogled. Oci su mu bile nestvarno crvene. Progovorio je tiho. Skoro sapucuci.
"Izazvao si pojave koje nisi smeo da izazoves. Sad odgovaraj za svoja dela."
-----------------------------
Trgao se. Proslo je mnogo vremena od poslednjeg slicnog sna. Znao je da opet pocinje.
Ustao je iz kreveta. Ne preterano srecan zato sto se nadao da nece licno biti upleten u celu pricu, uzeo je disk Slayera i ubacio ga u plejer.
Album prikladnog naziva - Hell awaits.
Voleo je metal. Ispunjavao ga je. Davao mu snagu kad bi bio lose, terao ga da se ne plasi izazova i da se bori za sebe, svoja uverenja. Osecao je taj muzicki pravac kao deo sebe. Znao je da ga ljudi gledaju malo ispod oka zbog toga. I nije mu bilo vazno. Uzburkana krv u njegovim venama ucinila ga je otpornim na ogovaranja, jednostavno nije obracao paznju. Dok je bio mladji, cesto je ulazio u raspravu sa ljudima pokusavajuci da im objasni u cemu je lepota metala. Te rasprave bi se uglavnom zavrsavale njegovim prebacivanjem na neku drugu temu, jer, nije mogao vise da slusa kako oni koji nemaju blage veze o tome pljuju po necemu sto je dozivljavao kao neotudjivi deo sebe.
Ipak, sa godinama, naucio je da se kontrolise. Pustao je njih da pricaju sta zele, a on se opustao i uzivao u zvuku.
Imao je svoj mali ritual kojim je sakupljao energiju za taj dan. Pustio bi muziku, iskljucio telefon, seo u fotelju, izvadio palice, zatvorio oci i prosto se prepustio zvuku. Tog jutra mu je posebno bilo potrebno "preciscavanje", kako je zvao taj ritual. Bila mu je neophodna sva moguca energija. Jer, ma koliko ne zeleo to da kaze, kako sebi, tako ni njoj, bio je ubedjen. Ocekivao ih je pakao.
----------------------------------------------------------
Telefon je zazvonio.
"Ja sam. Samo da proverim da li vazi onaj dogovor od juce? Nisi odustao?"
"Da, naravno, vazi sve. Nisam odustao, rekao sam ti da cu ti pomoci koliko mogu.", odgovorio je. "Kad stizes kod mene?"
"Pakujem se i krecem. Tu sam za sat vremena. Moze?"
"Fantasticno."
"Jel sve ok? Zvucis mi cudno."
"Pricacu ti kad stignes. Duga je prica, a i necu preko telefona. Buduci da smo zajedno u ovome, red je da te uputim sta se dogadja."
"Dobro... cisto da znas, znoje mi se dlanovi. Nervozna sam i plasim se."
"Ne brini, nisi sama, izguracemo ovo. Idem taman i ja da uzmem nesto da doruckujem. Jesi jela ti?"
"Nisam... uzmi i meni nesto."
"Ok. Danas sam raspolozen za istrazivanje, tako da su u ponudi morski plodovi, nesto kinesko ili meksicko."
"Kako uspevas da, u ovakvom trenutku, razmisljas o tome sta ces da jedes?"
"Znas kako, verujem da se svaki stres lakse podnosi punog stomaka. A i gladan sam. Dakle, sta ces?"
"Ne znam, ti odaberi. Mada ne volim morske plodove nesto preterano. Ako ce ti biti od pomoci, oduvek sam htela da probam lososa."
"Ok, dogovoreno. Vidimo se onda za sat vremena."
"Vidimo se."
Spustio je slusalicu, uzeo duksericu i izasao iz stana. Resio je da malo proseta, sabere misli, a i restoran nije bas blizu, pesaka ce mu trebati oko dvadeset minuta do tamo. Taman, da se sabere. Usput bi mogao svratiti i do crkve.
Mada nije bio preterano veliki vernik i voleo je da stvari posmatra na svoj nacin, ovoga puta mu je bio potreban savet.
----------------------------------------------------------
Hrana je bila gotova, napolju se razvedravalo. Temperatura je skocila za nekoliko stepeni, dovoljno da mu u tankom duksu bude vrucina. Skinuo je duks i ostao u majici "Iron Maiden", kupljenoj na koncertu od pre nekoliko godina. Ta tamno plava majica, uz farmerke izbledele od konstantnog nosenja i crvene starke cinila je odevnu kombinaciju u kojoj se osecao najudobnije. Svoj. Bez lazi, bez prevare.
Posto joj je javio da ce mozda kasniti nekoliko minuta, skrenuo je sa puta ka kuci i uputio se ka crkvi. Jako dugo, od poslednjeg sna, nije bio kod oca Teodosija. Pomogao mu je da se prvi put izbori sa izazovima i izadje kao pobednik iz te bitke. Nadao se da je u starcu ostalo jos energije. Za mudrost nije sumnjao.
Prisao je ulazu u crkveno dvoriste, prekrstio se i zakoracio. Stari svestenik je sredjivao cvece.. U svestenickoj odori, licio je pomalo na fratara Taka iz Robin Huda. Nije uspevao da sakrije osmeh kad bi pomislio kako bi starac izgledao dok bi motkom tukao kraljeve sluge, uzimao novac od bogadih i delio siromasnima. Da, definitivno je mogao da ga zamisli tako, cak stavise, bio je ubedjen da mu je Tak neki predak. Iz razmisljanja ga prenu glas starog svestenika :
"Kada bi mi neko ponudio da biram koga bih vise voleo da vidim, tebe ili Lucifera, bez razmisljanja bih odabrao Lucifera. Dovoljan mi je bio pakao sa tobom jedan put, tako da se nadam da si ovde dosao sa namerom da posetis starog prijatelja i vidis da li mi je potrebna pomoc u sadjenju cveca? Kad si vec tu, dodaj mi tu veliku saksiju, mladji si. Ajde, ajde, tu, braon, veliku, sta cekas? Vreme prolazi, ubrzaj se! Nikada neces nauciti.", rekao je otac strogim glasom.
"O, matoro gundjalo, nista se nisi promenio od onda. Ponadao sam se da ce te bar ove biljke nauciti da budes malo opusteniji, ali ne, izgleda da se mator konj ne moze nauciti novim trikovima.", odgovorio je spustajuci veliku saksiju ispred Teodosijevih nogu. "Kako si, starce? Jel' te sluzi zdravlje?"
"Mator konj se ne uci novim trikovima, zato koristi stare kako bi mlade magarce naterao da mu donose saksije", rece svestenik, ustavsi i privukavsi Leona u zagrljaj.
"Evo, mali, vidis i sam. Smirio bih se ja, ali mi ove biljke ne daju mira. Ne znam da li je u pitanju zemlja ili sta, uglavnom, stagod zasadio - uvene posle nedelju dana. Sem one ruze tamo, ona mi i daje nadu da ipak nije problem u meni", rece starac i pokaza na manji grm ruze pored same crkve. "Kazu da je inace na ovom tlu nekada ranije bilo svetiliste, posveceno bogu Velesu, i da su se ovde odrzavali rituali u njegovu slavu."
"Veles, bese, sadasnji Vasilije?", upita Leon.
"Jeste, on je sveti Vasilije u hriscanskom svetu."
"A posle ispada da lazem kad kazem da su hriscani sve prekopirali od pagana? Mi smo paganski narod", rece Leon i pogleda u starog saborca, pokusavajuci da se suzdrzi a da ne prasne u smeh u iscekivanju njegove reakcije.
"Provociraj, provociraj... nije ti se igrati sa Crkvom, decace, malo postovanja nije na odmet. Nego, zasto si ti dosao? Iskreno ne verujem da si me se toliko pozeleo. Samo mi nemoj reci da je opet isto kao prosli put. Ako jeste, slazi me, reci da je sve u redu, hajde da popijemo po rakiju i da nastavimo putevima koje nam je Gospod namenio."
"Oce, znam da bi me ti prvi zamrzeo kada bih ti to rekao. Da, opet se desava. Nije jos nista konkretno, ali sam opet sanjao nesto veoma cudno. No, nisam zbog tog sna dosao. Prijateljica je videla isto sto i ja onog dana. Nisam zeleo da je uznemiravam i da joj govorim pojedinosti, smatrao sam da je bolje da prvo tebe obavestim i da se konsultujemo sta i kako dalje. Mozda cvece nije tvoj fah, ali za okultizam i paranormalne papazjanije ne poznajem boljeg coveka."
"Dobro, Leon, dobro... Uputi me malo bolje."
"Nemam sad puno vremena, oce, ceka me vec kod moje zgrade. Dogovorili smo se da dodje veceras kod mene, prespava, da budem uz nju i da probamo da resimo problem. Naravno da znam da problem necemo resiti veceras, ali zaista nisam zeleo da je traumiram jos vise, mislim da joj je ovo do sad sasvim dovoljno, i zelim da i vi budete prisutni i da joj zajedno objasnimo sve.", rece Leon pruzajuci svesteniku ruku.
"Dobro. Dogovoreno je. Sutra vas ocekujem. Samo, ja se jos uvek nadam da gresis i da nije ni priblizno slicna situacija kao onomad."
"Ne znam. Vreme ce pokazati... ostajte zbogom, oce, vidimo se sutra."
"Srecno, Leon. I hrabro. Do sutra."
Uzurbanim korakom, Leon je krenuo ka izlazu iz crkvenog dvorista. Zastao je jos jednom na samoj kapiji, okrenuo se, prekrstio i potrcao.
-----------------------------------------------------------
Video ju je kako sedi na zidicu. Crvenu ruzu, koju je kradomice ubrao u crkvenom dvoristu, sakrio je iza ledja. Zeleo je da joj izmami bar jedan osmeh. Preskocio je zidic i prisao joj sa ledja. Nije ga primetila, bila je okupirana citanjem. Lagano joj je spustio jednu ruku na struk, bradom se naslonio na njeno rame i drugom rukom stavio ruzu na knjigu.
"Zasto tako lepa dama na zidicu sedi sama?", upitao je sedajuci pored nje.
"Zato sto ceka princa koji kasni skoro pola sata.", odgovorila je i pokusala da izgleda namrgodjeno.
"Ja sam tvoj princ? Nisam to znao", rece Leon smeskajuci se.
"Ne, ti trenutno mozes da prodjes eventualno kao konj."
"Dobro, de, ne budi na kraj srca... vidi, uzeo sam nam dimljenog lososa, i bombonjeru sa srcima."
"Auuu... a ova ruza, za koga je?"
"Ovu ruzu cu ti dati ako se nasmesis i poljubis me", rece i namesti obraz pred njene usne.
Osetio je njene usne na svom obrazu, odmakao se malo i pogledao je. Nasmesila se.
"Eto, zasluzila si ruzu."
"Hvala... Postidela sam se. Dugo nisam dobila cvet bez povoda."
"To je cvet sa posebnog mesta. Pokazacu ti ga jednom prilikom. A sad idemo gore, crkoh od gladi, verujem da si i ti gladna."
"Jaoj, i zaboravila sam na hranu. Da znas da bi mogla da pojedem nesto. A taman i da mi pojasnis zasto si kasnio."
"Hocu... samo, pre toga, ispricaces mi sta je bilo nocas. "
--------------------------------------------------------------------------
Dorucak je bio zavrsen. Seli su na dvosed.
"Dobar je losos, svidja mi se. Nisam ga ranije probala, iskreno nisam ni upoznala nekoga ko je voljan da rizijuje sa stvarima koje mu nisu poznate."
Pogledao ju je zacudjeno.
"Dobro, ajde, do tebe nisam upoznala nikoga ko je voljan da rizikuje. Zadovoljan?"
"Bicu zadovoljan kad mi ispricas sta je bilo sinoc. A drago mi je da ti se svidja losos, mada nisam ni ocekivao drugacije."
"Sinoc sam se istusirala kad sam stigla kuci, raspremila se i legla. Zatvorila sam prozor, zatvorila sam sve, bukvalno. Pokrila sam se, ubrzo i zaspala. Negde oko tri, mozda par minuta posle, osetila sam da me nesto vuce za nogu. Stresla sam se i nisam obratila paznju. Posle par trenutaka, ponovilo se isto. Pokusala sam da se pridignem, da vidim sta je, ali me je nesto gurnulo nazad na krevet. Prozor se otvorio sirom i videla sam nesto kako ulece, neka crna magla. Na mozda trenutak, ta magla je poprimila ljudski oblik i uperila prst u mene. I opet sam cula one reci, na onom cudnom jeziku, i opet nisam mogla da se pomerim... i opet sam imala osecaj kao da me neko gusi nekoliko sekundi. Posle je prestao i jednostavno je sve nestalo. Samo, za razliku od ranije, nasla sam pored kreveta ovaj grumen zemlje. Stvarno se plasim. Imam osecaj ceo dan kao da me neko prati."
"Ok... sada lezi, odspavaj malo. Ja sam tu, slobodno se opusti. Pusticu i neku muziku, ja cu se uvaliti u fotelju i citacu. Kada se budes probudila, ispricacu ti malo detaljnije. Samo se sad odmori i probaj da ne mislis o ovome. OK?"
"Ok, dobro... obecavas da ces biti tu?"
"Obecavam, obecavam... necu te napustiti, tu sam. Cuvam te."
Nekoliko minuta kasnije, dok je Nadja duboko disala i mirno spavala, prvi put posle mnogo vremena, Leon je sedeo, gledao u nju i razmisljao. Znao je da ce biti tesko ali je ovoga puta bio voljan da ide do kraja. Nije zeleo da bude milosrdan kao prosli put. Ne, ovoga puta je zeleo konacnu pobedu.
Bio je svestan da ce to mozda znaciti i njegov kraj, ali je bio spreman da rizikuje i sopstveni zivot. Jer, to vise nije bio on. Leon. Momak od 20 i nekoliko godina, novinar, istrazivac. Ne. Ovo je bio Leon cija se hrabrost granicila sa ludilom. Proslog puta nije dovrsio posao. Ovoga puta hoce. Pa makar ga kostalo zivota.
Gledao ju je kako spava. Na trenutak je zatvorio oci. Pred ocima, poznati lik. U usima poznate reci. Prst uperen ka njemu.
Osmeh na njegovim usnama. Nije imao nameru da odustane. Ne sada. Ne ovaj put.
Otvorio je oci i pritisnuo plej. Megadeth.
Tornado of souls.
A tornado u njegovom srcu je tek pocinjao da se razvija. I pretio je da pokida sve pred sobom.
Нема коментара:
Постави коментар