Trcao je koliko ga noge nose. Nije obracao paznju na saobracaj, na sirene automobila koji su naglo kocili da ga ne bi udarili dok je vrtoglavo pretrcavao ulicu. Zeleo je samo da sto pre stigne do kuce.
U trku je iz dzepa izvadio kljuc kad je video da se priblizava zgradi. Dotrcao je do ulaza, drhtavim rukama otkljucao vrata i uleteo u zgradu. Nije imao vremena da ceka lift, istrcao je do cetvrtog sprata.
Kad je dosao do ulaznih vrata od stana, pomislio je kako je verovatno oborio svetski rekord. Otkljucao je vrata, i uleteo je u stan. Unezvereno je pogledao oko sebe, trazeci Nadju.
U trenutku kad je krenuo ka spavacoj sobi, osetio je udarac u potiljak.
Sve se zacrnelo.
Pao je na pod.
---------------------------------------------------------
Nadji je bilo potrebno nekoliko minuta da dodje sebi. Kad je otvorila oci, prvo je pomislila da je sanjala. U realnost ju je vratila knjiga cija je korica bila zabodena u vrata. Plasljivo je ustala, izvukla knjigu iz vrata i otrcala do spavace sobe. Nije bilo nikoga. Obisla je ceo stan, i tek kad se uverila da je ostala sama, vratila se do dvoseda, legla i duboko udahnula. Uzela je telefon, otkucala poruku i poslala.
"Valjda ce Leon stici uskoro", rekla je glasno, iako nije bilo nikoga da je cuje. Otisla je do kupatila. Umila se, pogledala u ogledalo. Uprkos svemu, nije zelela da je vidi sa razmazanom sminkom. Jos jednom se umila i vratila se u dnevnu sobu. Sela je, spustila glavu medju ruke i pocela da jeca. Plasila se sama. Zelela je da se sto pre vrati.
Sebe je smatrala izuzetno odvaznom devojkom. Nije imala obicaj da cuti, i mnogi bi se iznenadili kad bi shvatili koliko to krhko, plavo, simpaticno i slatko stvorenje ume da bude nezgodno kada joj stanu na zulj. Kulturna i lepo vaspitana devojka pretvarala se u razgoropadjenu zver kad bi se osetila ugrozenom. Roditeljima se to nije svidjalo. Ali, ma koliko je savetovali da prestane sa borbom, da se povinuje nadredjenima i da prestane da se buni, uspevali su samo da je nateraju da postane jos srcanija i odlucnija u nameri da istraje. Nije prezala ni od nevolja, niti je bezala od problema, uvek je zelela da im se suprotstavi. I volela je da to radi sama, drugi su je sputavali, nisu umeli da shvate njen temperament, tako da je sve svoje zavrsavala sama.
Ovoga puta, bila je svesna da je previse. Da ne moze sama i da joj je potreban. Ne bilo ko. On. Leon. Momak sa kojim je do tad progovorila mozda nekoliko reci i kog je smatrala cudnim. I on je nju smatrao obicnom fenserkom. Verovatno je mislio da slusa Cecu, Karleusu i slicno. Prestala je da place, prkosno frknula i odmah potom se nasmejala zato sto, ma koliko cudan bio, Leon joj je postajao izuzetno drag.
Ponovo je cula zvuke koraka. Kao oparena, skocila je sa dvoseda i otrcala do vrata. Pored je stajala motka od metle. Cula je kako se vrata otkljucavaju i videla je momka kako ulece u stan i panicno gleda levo - desno. Sacekala je par trenutaka, prisla mu sa ledja i svom snagom ga razvalila po potiljku. Pao je.
Spustila je motku i pazljivije pogledala u momka.
"O Boze, sta sam uradila?!", pomislila je u sebi.
"Leon! Probudi se, Leon!", prodrala se, dok ga je okretala i drmala ga kako bi se razbudio.
"Dodjavola, nisam ga valjda ubila?", pomislila je u sebi.
"Otvori oci, dodjavola!"
Pomerio je ruku.
Odahnula je.
Uhvatio se desnom rukom za vrat i lagano je otvorio oci.
"Sta se, kog djavola, dogodilo?", promrmljao je zbunjeno, uz jedno "Aaaah", zbog pokusaja da se ispravi.
"Izvini... uplasila sam se. Jesi dobro?"
Leon se uspravio, pogledao u Nadju.
"Sem sto mi dugujes masazu i eventualno pregled kod lekara, da, dobro sam, mada me jos boli. Nije strasno, ne brini", rece i nasmeja se.
"Idiote, preplasio si me. Pomislila sam da sam te ubila na trenutak", rece Nadja i udari ga po ruci.
"I zato sto me nisi ubila, sad me udaras? Ne brini, treba jos da se pomucis da bi me oterala od sebe, ne odlazim ja tako lako", odgovori joj Leon, nasmeja se i ustinu je po obrazu.
Zacrvenela se.
Leon je ustao, i Nadja za njim. Trenutka kad se ispravio, bacila mu se u zagrljaj.
"Molim te, ne ostavljaj me vise samu. Frka mi je i bas se plasim."
"Ok. Idem da se umijem, pa mi pricas sta je bilo. Uzgred, lepo ti stoji majica."
"Hehe... Hvala. Htela sam malo da promenim stajling."
"Ako, ako... rekoh ti, osecaj se kao kod svoje kuce. I, da, domacice, dugujes mi metlu.", rece Leon i odvoji napukli deo drske. Pukla je na pola.
"Joj... izvini.", promrmlja Nadja sebi u bradu i sakri lice.
Leon se nasmeja i udje u kupatilo.
------------------------------------------------------
Osvezen, izasao je iz kupatila. Vrat ga je jos uvek boleo, ali je bilo podnosljivo. Stavio je peskir natopljen ledenom vodom na vrat. Nadja mu je bila okrenuta ledjima. Tiho joj je prisao, jedan kraj peskira prineo njenom vratu i pritisnuo.
Kapljice su nasle svoj put, njihova temperatura je odradila posao, tako da je Nadja, uz vrisak, skocila. Leon je poceo da se smeje.
"Ah... vraticu ti ja za ovo. Nisi ni svestan u sta si se uvalio", rece Nadja. "Prekinuo si me u razgledanju diskova. Imas jako dobru muziku."
"Sta ti znas o dobroj muzici?", rece Leon kroz smeh.
"Pa, znam da je prvi basista Metalike bio Klif Barton, da je Dikinson pre Mejdena pevao u Samsonu, da je pravo ime Ringa Stara Ricard Starki... "
Gledao ju je poluotvorenih usta.
"Ok, iznenadila si me. Potcenio sam te, izvini."
"Pa znam i ja ponesto..."
"Da... nisam ni sumnjao u to. Nego, sta te uplasilo toliko da si slomila metlu o moj vrat?"
"Videla sam ga."
"Koga si videla?" upita je Leon zbunjeno.
"Njega. Onog coveka sa groblja. Bio je ovde."
"Ovde?! U stanu?!"
"Da... Citala sam Leo Pulpa"...
Na ovu informaciju Leon se blago nasmejao. Bilo mi je drago sto ga je poslusala.
"... kad sam cula korake kako prilaze vratima. Pomislila sam da si se ti vratio. Koraci su postajali sve jaci, i onda su prestali. Ustala sam, dosla do vrata, pogledala kroz spijunku, nikoga nije bilo u hodniku, videla sam samo kako prozor udara u okno zbog promaje. Pomislia sam da se to culo. Okrenula sam se i videla ga. Stajao je na metar od mene.
Nekim neljudskim glasom mi je rekao da sam izazvala djavola, probudila bes i da treba da ispastam. Tad je knjiga poletela ka meni, zabila se u vrata, posle cega sam se onesvestila. Cim sam dosla sebi, poslala sam ti poruku."
Srce mu je tuklo kao nenormalno dok ju je slusao. Pokusao je da zadrzi mir. Iako je u sebi goreo.
"Dobro. Nemas razloga za strah. Sad sam tu. I sigurni smo. Dok sam tu, nece ti niko nauditi."
Privukao ju je sebi, zagrlio je snazno i poljubio je u celo.
Nije zeleo da joj jos isprica za Filipa, bodez, pracku... za svoju istoriju. Odlucio je da ce sutra otici do svestenika, sesti sa njim i da ce joj zajedno otkriti sve. Vise nije smelo da bude tajni.
"Hm, lepo ti mirise kosa."
"Da.. potrosila sam ti malo vise sampona, cisto da znas."
"Opusteno... I majica ti super stoji", rece Leon dok joj je mirisao kosu. Izdigla je malo glavu, pomerila kosu i rekla
"A vrat?"
Pomirisao joj je vrat, i ovlas je poljubio u njega. Okrenula je glavu ka njemu, pogledala ga duboko u oci. Gledali su se, dok Leon nije skupio hrabrost i priblizio se njenim usnama. Nije se odmakla. Zatvorio je oci i osetio njene usne na svojim.
Jedan poljubac pretvorio se u dva, tri... ljubili su se sve pozudnije. Njegove ruke su stajale oko njenog struka. Uhvatila ga je za rub majice i povukla je na gore.
Videla je veliki oziljak sa desne strane grudi.
"Sta ti je ovo?", pitala ga je.
"Pricacu ti... cuces sve sutra", odgovorio je dok joj je lagano dizao majicu.
"Lepo ti stoji, ali si definitivno lepsa bez."
Htela je da mu odgovori, ali je iz njenih ustao izasao samo uzdah, u trenutku kada je stavio bradavicu u usta.
Ljubio joj je grudi... vrat... grickao usi... usne... dok mu je ona raskopcala pantalone. Skinula ih je, i za trenutak zastala. Potom je svukla i svoje. Obgrlila ga je nogama. Leon je na stolu pored dvoseda napipao daljinski od stuba i pritisnuo "play".
Sa prvim taktovima "Nothing else matters", usao je u nju. Gledao ju je u oci.
Prodirao je lagano. Zeleo je da sto duze traje. Ona je zelela da sto duze traje.
Bili su svesni da ih ocekuje tezak period. I zeleli su da uzivaju. Maksimalno. Jedno u drugom.
Hetfild je govorio kako nista vise nije vazno. I nije bilo. Sem muzike. Sem njih.
Sem njihovih uzdaha.
Sem njihovih tela.
Sem osecaja da su postali jedno.
"Ne staj", rekla je...
Nije nameravao. Nije zeleo.
Ni sad. Niti ikada.
Umesto odgovora, poljubio ju je u vrat.
A mrak je poceo da pada.
Нема коментара:
Постави коментар