Dream is my reality

Noc je pala. Nova godina tek sto je pocela, nije mogao da veruje kako vreme brzo leti.
Stan mu je bio prazan, ali se ipak odlucio da noc provede sam. Dosadile su mu kombinacije, zeleo je malo da se odmori. Iscrpljen od prethodnih dogadjaja, zeleo je samo da se malo skloni, da povrati energiju. Na zalost, shvatao je da nije ipak nista vise od obicnog ljudskog bica.
Radio je bio ukljucen, tv utisan, besciljno je vrteo kanale. Zatvorio je oci i spustio glavu na jastuk. Duboko je uzdahnuo. Premoren, zeleo je samo malo sna. Sutra ce, kada se probudi, odluciti vec sta i kako dalje da radi. Sve ovo pocelo je da mu ide na zivce. Nije voleo zbunjenost. No dobro, o tome ce misliti ujutro. Sad mu je trebao san.

Osetio je pokret pored svoje glave. Protrljao je oci u neverici kada je shvatio ko sedi ispred njega.
"Zbunjen si, mali, ha?", upitao ga je simpaticni brka po imenu Dzon Bonam kog je smatrao za jednog od svojih idola.
Polako dosavsi sebi, ne iskazujuci svoju zapanjetost cinjenicom da je razgovarao sa osobom koja je mrtva skoro 30 godina, klimnuo je potvrdno glavom.
"Ah, pa dobro, desi se svakome. Zivot je takav da se desavaju stvari koje nikada ne shvatis, ma koliko se trudio. Jednostavno, nisu se desile da bi bile shvacene. Probaj da ih prihvatis takve kakve su. Da su trebale da budu shvacene, shvatio bi ih. Ne nose one u sebi nista toliko vredno da bi na njih gubio vreme. Vreme... bas brzo leti? Nemoj ga traciti na nebitne ljude i na nebitne stvari. Previse je toga lepog oko nas sto ne primecujemo, nemoj trositi vreme na gluposti. Necu te zadrzavati vise, verujem da imas posla". 
U sledecem trenutku, preko puta njega nije sedeo Bonam, ali je na krevetu, pored njega, sa akusticnom gitarom i smeskom, Dzon Lenon lagano svirao neku poznatu melodiju.
"Nisam te valjda probudio?", upitao je Lenon. 
"Ma jok, navikao sam da s' vremena na vreme caskam sa mrtvim ljudima."
"Ha, ha, ha... fizicki mrtvim, hoces reci? Kako mi se cini, i ovi mrtvi su danas veci ljudi od mnogih zivih... znas, kazu da se velicina nekog coveka ne meri njegovim santimetrima, niti kilogramima, vec velicinom njegovog srca. Njegove iskrenosti. Njegove hrabrosti. Ziv si i bices dok god se tvoje ime pominje. Ziv si dok god u tebi ima trunka ljubavi. I nemoj trositi vreme na trazenje uzaludnih odgovora. Jebiga, svet je komplikovano mesto. Voli ljude koji zasluzuju da ih volis. I koji tebe vole. Voli i one koji ne zasluzuju - ko ih jebe, ne znaju sta propustaju. Ne plasi se da iskazes emocije, da budes otvoren, direktan, drzak, bezobrazan... isplatice se. Samo se bori, i ne odustaj. Ljubav je svugde oko tebe. Neka ti ona da snagu. Svetu treba promena. Pricacemo jos. Mir."
Prvi put se osmehnuo od pocetka veceri.
Lenon je nestao, a melodiju "All you need is love" zamenila je "Break on trough". 
"Probijanje na drugu stranu moze biti poprilicno zajebano, znas to?", upitao je Dzim Morison smeskajuci se.
"Ume da boli, i da pece, i sve... ali se isplati. Isplati se rizikovati, boriti se... inace nije zabavno. Ako se drugi ne slazu - ko ih jebe! Ne zivis zbog njih vec zbog sebe. Ko su oni da ti odredjuju pravila? Tvoj zivot je samo tvoj. I niciji vise. I imas ga samo jednog. Iskoristi ga na pravi nacin. Iskoristi ga na svoj nacin. Svet od tebe zavisi. Tvoj svet. Rodjen si ovde, bacen u ovaj svet... sad zajasi oluju i ne zastajkuj. "
Naslonio se na zid, zatvorio oci, pokusavao je da sabere misli. 
Tada je cuo glas.
"Jer, i kad je gotovo, za tebe, znaj, tek tad je pocelo. Prati vetar. Vetar misli. Vetar zna."
Otvorio je oci. Nije ga bilo.
Umesto toga, ispred je ponovo stajao Bonam. Drzao je crvenu ogrlicu.
"Crvena je boja ljubavi. Nosi je. Kada je pogledas, neka te podseti na ovo. Neka ti da energiju da istrajes, hrabrost da rizikujes i volju da savladas prepreke. Seti se ritma. Seti se. Jer, rock'n'roll nije muzika. Rock'n'roll je zivot. Samo to treba shvatiti.
A sad odoh... ceka me gore jedna dama."
Krenuo je stepenicama. Zastao je, okrenuo se.
"Hvataj."
Ogrlica je letela, Dzon je nestao, odjednom se sve zacrnelo...

Probudio se. Odmoran, ali nije mogao da se seti sna. Ustao je iz kreveta, otisao pod tus. Vratio se, svo vreme razmisljajuci o snu. Podigao je jastuk, i tada je primetio da je nesto lezalo pored. 
"Crvena ogrlica...".
"And as we wind on down the road
Our shadows taller than our soul
There walks a lady we all know
Who shines white light and wants to show
How everything still turns to gold
And if you listen very hard
The truth will come to you at last
When all are one and one is all
To be a rock and not to roll..."

Nista nije bilo gotovo.

Putovanje je tek pocelo.

Time will tell

Letnji dan se polako blizio kraju.
Sedeo je na prozoru, uzivao u svakom gutljaju hladnog piva, tek izvadjenog iz frizidera.
Voleo je da gustira pivo, da pije gutljaj po gutljaj, razmisljajuci i gledajuci u daljinu.
Nije video poentu u ispijanju jednog za drugim, voleo je da u njemu uziva polako... da svaki gutljaj ima neko znacenje, neki smek, nesto sto ce te trenutke uciniti neponovljivim.
Ni te veceri nije bilo drugacije.
Sedeo je skoro pola sata, a nije ni dosao do pola.
Gledao je u daljinu,
To mu je bio ritual. Voleo je da, kada ima neki problem, sedne, zagleda se u jednu tacku, napojle, negde daleko, i razmislja.
I da, gledajuci napolje, pokusa da nadje neko resenje za brige koje su ga morile.
Sve je bilo idilicno. Jedan san je bio blizu ostvarenju. Za drugi su bile veoma izgledne sanse da se ostvari.
Imao je drugove. Prave, iskrene.
I imao je nju. Njen lepi osmeh, slatke usne, cesto slagom umazan nosic... povremeno bi uhvatio sebe kako misli na nju, pita se kako je, sta radi... da li misli na njega?
Pa opet, bio je tog dana neraspolozen.
Na radiju su isle poznate stvari.
Nije dugo imao priliku da sedne, pusti muziku i prepusti se onome sto ona nosi.
Posmatrao je ljude na ulici. Kopkalo ga je, da li i oni sanjaju? Da li rizikuju, da li se bore?
Ili vole da se prepuste talasu koji ih baca kako se njemu cefne, na stene, brodove koji prolaze, druge ljude? Ili ih uvuce duboko u sebe, toliko duboko da, ma koliko se borili, ne mogu iz njega izaci, tako da zavrse na dnu, sa plucima punim vode, plutajuci pored bezivotnih tela prethodnika koji su zabrazdili duboko koliko i oni i od uspesnih ljudi postali samo hrana za ribe?
Ili se, pak, odlucuju da zaplivaju kraul ka sredistu uragana, u susret ogromnom cunamiju?
Skid row je remetio tisinu.
Remember yesterday, walking hand in hand...
Pitao se kakva secanja ima cika koji je sa unukom isao ulicom. Ili baka, koja nosi torbu za pijac u ruci?
Kakve li su njihove uspomene? Da li imaju nekoga koga su kao mladi voleli, i na koga ih secanje i sad nasmesi, oraspolozi..? Da li su sa 17, 21, 23 pravili mladalacke gluposti, izazivali okolinu i istrazivali, isprobavali nove stvari? Da li ta secanja vrede kad ostaris?
Slaughter se nadovezao na Skid row-a.
Fly to the angels...
Da li su imali nekoga ciji je osmeh na njih delovao kao anestezija? I da li su imali nekoga koga, ni posle 30, 40, 50, 60 godina nisu zaboravili i koga se rado sete? Ko im i sad izaziva iskru u srcu i ko ih podseti na sve lepo sto zivot pruza?
Meatloaf... od kad ovo nije cuo...
Da li su imali ljubav za koju su bili spremni da urade sve? Da se posvadjaju sa roditeljima, da rizikuju, da se bore za nju?
Da stanu sami protiv celog sveta, drzeci svoju ljubav za ruku, iskreno verujuci da je ta ljubav dovoljno jaka da prebrodi sve nedace i da opstane uprkos svemu sto moze krenuti po zlu?
I da li im je bilo bitnije da budu sa tom osobom, makar se celog zivota borili, ili su se odlucili da budu pametni i da poslusaju savete okoline, pa se sada kaju zato sto nisu slusali srce kad je trebalo?
Damn yankees...
Yesterday's just a memory.
Da li su nekada nekome koga su voleli rekli "Zbogom"?
Da li zale zbog toga? I sta bi bilo da nisu, da su umesto toga rekli "Zelim da zauvek budem sa tobom"?
Da li bi i tad razmisljali kako je juce ipak samo secanje, proslost koje bi se sa tuznim osmehom setili?
Nelson...
Only time will tell?
Da li su sve pravdali sa "Vreme ce reci"?
Da li su trazili opravdanje za nedostatak trunke hrabrosti potrebne za srecu?
Ili su grizli, gazili, vukli, cimali... borili se za tu ljubav?
Cinderella...
Da li su imali nekoga za koga nisu bili svesni koliko im znaci, dok to nisu izgubili?
Bad Company...
Da li su imali nekoga sa kim ih je svaki proveden trenutak terao da se osecaji kao da neprestano vode ljubav?
Metallica...
Da li su imali nekoga zbog koga im je sve ostalo bilo manje vazno?
Twisted sister...
Da li su imali nekgoa u koga su verovali?
Led Zeppelin...
Da li su imali nekoga ko bi ih vodio do sedmog neba i nazad?
Zbog koga bi promenili svoj put?
Domain...
Da li su imali nekoga sa kim bi otisli do pakla i nazad?

Sedeo je... razmisljao... o ljubavi. O njoj. O njihovoj prici.
Jednom prilikom ga je pitala da joj isprica njihovu pricu. Odbio je, rekao je da ce je pricati zajedno.
Dok je te letnje veceri sedeo na prozoru, drzeci praznu konzervu piva i gledajuci u daljinu, nije znao kako ce se ta prica razvijati. Nije znao da li ce trajati.
Ali, svakim trenutkom postajao je svesniji i sigurniji da je spreman da krene u susret cunamiju.
Bio je svestan razlika, rizika... pa opet, sve to mu je izgledalo kao sitnica u poredjenju sa njenim slagom umazanim nosicem, pegicama oko njega, i njenoj ruci u njegovoj.
Znao je.
Ona je nesto za sta se vredi boriti.
Jos jednom je pogledao ljude na ulici.
Nadao je se da ce neko uspeti da procita njegove misli, i da se bori za snove.
I za ljude koji mu vracaju osmeh na lice.

Rainbow dream

Dan se blizio kraju. Leto je proslo, napolju je bilo ledeno, nije se secao kada je bilo ovako hladno pocetkom jeseni. Pod uticajem prehlade, razmisljao je o onome sto je doziveo te godine. Godina prepuna iskustava... put u Zagreb, kampanje, Univerzijada, kamp, debatni turniri, Beer fest, novine, koncerti, zurke, fax... Kalis, Banjica, grozdje i jabuke kod crkvice, sutka na Divljim jagodama, koncert Maidena, prica oko Booma... ona... Sve to ga je istrosilo. Ispijajuci caj, smlacen temperaturom koja ga nije pustala vec nekoliko dana, gledao je postere u sobi. Zagledao je se u karton koji je uzeo sa promocije filma, i koji mu je sad sluzio kao ukraz, skroz oblepljen selotepom... "The age of stupid". Razmisljao je o vremenu u kom zivi, u kom je rodjen. Ceo zivot se borio, pokusavao je da promeni bar onaj deo sveta koji ga okruzuje, ali, kako je vreme prolazilo, bio je sve sigurniji da ne uspeva. I nije bio siguran da ima vise zelje i volje da ostvari te snove. Polako ali sigurno, utapao se u sivilo koje ga je okruzivalo. Postajao je ... isti. Broj. Obicna radna snaga koja je tu da slusa i da ne izrazava svoje misljenje. I nije imao snage to da promeni.
Legao je u krevet, pokrio se, pustio radio, zatvorio oci i prosto je zeleo da se iskljuci iz svega toga...

Stajao je pred vratima. "Cudna boja za obicna ulazna vrata", pomislio je gledajuci u vrata boje safira. Uhvatio se za kvaku, pritisnuo, pogurao je vrata i nasao se u sobi prepunoj ljudi. Gledao ih je, svi su bili njegova generacija. Krenuo je kroz sobu. Video je da im u ocima raste bes... mrznja... prvo zamor, koji je prelazio u glasne komentare, da bi na kraju prerastao u otvorene uvrede, izlive mrznje... isao je kroz sobu. Vikali su, pretili, ali niko se nije usudio da krene ka njemu. Zastavsi na centru sobe, osvrnuo se oko sebe. Do tada nije primetio da su svi obuceni isto. Razne boje, ali sve identicno. Cak su im i patike bile iste. Shvatio je da nije sve u novcu. Krenuo je dalje. Urlici su postajali sve jaci, i jaci, i jaci... video je vrata na drugom kraju sobe. Jos jednom je pogledao kroz sta je prosao, i video je njih kako se vracaju i nastavljaju sa medjusobnom pricom... ne obracajuci vise paznju na njega.
Izasao je iz sobe.
Vrata su ovaj put bila boje smaragda.
"Psi. To nisu ljudi, to su psi.", motalo mu se po glavi. "I svi su isti...".
Iz misli ga je prenuo taj zvuk...taj zvuk, ta ogavna muzika koja je okruzivala njega i njegovu generaciju... shvatao je koliko je srecan sto pripada drugom svetu...shvatio je da je to ono sto je mrzeo. Pogledao je oko sebe. Isti ljudi, ista lica, isto obuceni.. .samo, ovaj put ga niko nije gledao. Sada je on bio taj koji posmatra. I gledao ih je... iste... pribijene uz zid, kako uplaseno gledaju oko sebe. Tiho je prosao kroz sobu, povremeno u sebi uzdisuci, usput posmatrajuci izbezumljena i strahom prekrivena lica koja su ga okruzivala
. Dosao je do vrata boje rubina. Usao je tiho, pogledao je, ali je soba ovaj put skoro bila prazna.. video je samo jedan krevet, i....
"Nemoguce.", promrmljao je vise za sebe.
"Moguce, moguce", odgovorila mu je gledavsi ga sa uzglavlja kreveta.
Polako prisavsi krevetu, gledao je u nju. Seo je pored i zagledao se pored nje.
"I, sta sad?", pitao ju je.
"Kako sta sad? Kazi mi, sta osecas? Sta zelis?"
Spustio je pogled na zemlju, i tiho odgovorio: "Ne znam. Ne znam sta zelim".
"Sta ne znas? Gde je ona energija? Entuzijazam? Lucidnost? Borbenost? Sta je sa tim?"
"Ne zn.."
"Sta ne znas?! Video si prehodne dve sobe. Da li zelis da zaista zivis na taj nacin? Da li zaista zelis da budes isti kao svi?"
Cutao je.
"Dodjavola... desavale su mi se situacije da sam zaista bila lose... i ko me je dizao? Ti. Govorio si mi da se jednom zivi. Da mi odredjujemo svoja pravila. Da zivimo svoj zivot onako kako zelimo. Da ne treba pustiti bilo koga da nas zajase. Da se i mi nesto pitamo.. a sad?.. sad sedis tu, razmisljas da odustanes? Sta, ono je bila prica za laku noc? Da prekratis vreme? Pogledaj oko sebe...
Ustani i pogledaj. Sta vidis? Nista. Vidis jad. Bedu. OSVESTI SE!
Problem su pravila? Sistem vrednosti? Drustvo?
Jebes pravila. Ako oni ne igraju po tvojim, ne moras ni ti po njihovim.
Jebes sistem vrednosti. Ovo sto te okruzuje nisu vrednosti. To je poremeceno.
Jebes drustvo. Bar ono koje nije spremno da te prihvati onakvog kakav si vec ti namece svoje standarde.
Ne predaj se. Srce imas. Hrabrost imas. Ljubav imas. Iskrenost imas. Ostalo ce doci. Zapamti - jednom se zivi. I ne postoji osoba koja bi trebalo da moze da ti upropasti vreme koje provedes ovde. Bori se, dodjavola! Ravnodusnost ti ne stoji."
Podigao je pogled, nasmesio se, krenuo je da je zagrli. Trenutka kada ju je zagrlio, nestala je, i nasao se ispred vrata skroz crne boje, sa belom kvakom. Otvorio ih je. Zablesnula ga je jaka svetlost.
...

Ustao je obliven znojem. Pogledao je na sat. Bilo je 6 sati izjutra. Dan je polako svitao. Lagano je presvukao majicu, i vratio se u krevet. Pogledao je ponovo u karton oblepljen selotepom.
Nasmejao se. Znao je da borba nije gotova. Znao je da tek pocinje. I osecao je da mu se vraca snaga. Za razliku od prethodne veceri... osecao se zivim.
I svidjao mu se taj osecaj.

Metalizovano srce

Tisinu letnje noci remetilo je klaparanje voza, dok se polako odmicao od pocetne stanice. Lokomotiva je, cinilo se, teskom mukom vukla teret, ispustajuci pri tom povremeno zvuke koje ispustaju ljudi kada su pod velikim fizickim naporom.

Kondukter je uzeo poslednji gutljak kafe, protegao se, uzeo potrebne stvari, pozdravio masinovodju i krenuo u kontrolu.

Te veceri nije bilo mnogo ljudi.

"Dobro je, nema puno posla, brzo cu zavrsiti, pa na spavanjac", razmisljao je prelazeci iz vagona u vagon, vec polako mastajuci kako se zavlaci u prazan kupe, pokriva se i uziva u jednolicnom, uspavljujucem zvuku koji zajednickim snagama proizvode sine i voz.  "I ovako je sledeca stanica za skoro 3 sata, taman cu uspeti malo da danem dusom".

Razmisljajuci o buducem odmoru, pokucao je na vrata od kupea i otvorio ih.

- Kartu, molicu.

Putnik je izgledao kao da ga ne cuje. Lagano je izvadio kartu iz sveske koja mu se nalazila na krilu, sacekao da je kondukter proveri, i potom ju je vratio nazad.

- Hvala. Dovidjenja i srecan put.

Kondukter je izasao iz kupea, ostavljajuci momka da gleda kroz prozor. 

Kada bi neko usao u taj kupe, zatekao bi muskarca od oko 25 godina, u majici jednog od najboljih albuma grupe Pink floyd - Dark side of the moon, starim, izbledelim farmerkama, plavim, sa strane pocepanim starkama, slusalicama u usima i blago rascupane kose, na koju je bio ponosan. 

Gledao je kroz prozor, pokusavao da iz glave izbaci misli i da se skoncentrise na muziku. 

Bio je ponosan kako na kolicinu, tako i na kvalitet muzike koju je posedovao. 

Folder koji je nazvao "metal" sadrzao je mnoge sjajne bendove. Iron Maiden, Metallica, Kreator, Megadeth, Testament, Slayer... U jednom podfolderu, po imenu "Metalizovano srce", bile su odvojene balade. Kako mu je prijao malo sporiji ritam, otvorio je folder, stavio na shuffle, pritisnuo play i prepustio se. 

Kondukter je usao u trenutku dok je sa plejera isla All the rest of my life od Axel Rudi Pella.

Kada je kondukter izasao, shvatio je da i dalje cuje njen glas, da se i dalje mota negde po njegovoj glavi. Pitao je se, da li i ona njega nekada cuje? 

Lupkao je prstima po prozoru u taktu benda Tiamat. Napolju je sevalo, padala je kisa. 

Zatvorio je oci, video ju je kako lezi tu, pored njega. Pitao se sta li sanja? Pokusavao je da nadje nacin kako da joj provali u san. Sklonio joj je pramen sa uha, lagano se naslonio i prosaputao - "Da li mene sanjas?"

Iz sanjarenja ga je trgao udar groma. 

"Ovo je bilizu udarilo". 

Iced earth i Consequences su se pitali zasto je svet ovakav kakav je, a njega je zanimalo koje su posledice tog saputanja.

Zeleo je da nije sanjao. Ipak, realnost je bila malo drugacija. 

Realnost je bila da sedi u vozu, gleda kroz prozor kako pada kisa, dok ide dalje. Pa opet, nije mu bio problem da prihvati to sto odlazi. Kao sto kaze Megadeth, "Moving on is a simple thing. What it leaves behind is hard." 

Tesko je bilo ostaviti sve iza. Tesko je bilo ostaviti grad. Drugove. Tesko je bilo ostaviti nju, iako vise nisu bili zajedno. Teska je bila sama pomisao na to da vise nece cuti njen glas ujutru kad se probudi. Zeleo je samo da sve to izbrise iz secanja. Jer, zaista, nije bilo tesko sto odlazi, koliko je bilo tesko ono sto je trebalo da ostavi za sobom. Bio je malo ljut na sebe. Shvatio je da je pogazio nesto u sta se ranije kleo. Znao je da je kriv, znao je da je ostao bez krune. Nije se mogao prepoznati.

Tisinu u kupeo narusavao je Accept i njihov "King".

Znao je da ce biti tesko, ali isao je. Nije se osvrtao na ono sto ostaje. Reka vremena tekla je svojim tokom. Plovio je njom. Sve dalje, dalje... dalje od njih. Dalje od nje. Dalje od secanja na nju. Dalje od svega. 

Axel Rudi Pell i Oceans of time odzvanjali su u kupeu, pojacani na maksimum. 

Razmisljao je o snovima. Sta predstavljaju, zasto su tu? Koliko zaista vrede? Kad najvise vrede? Da li je to kad sa vama ostare? Da li su to uspomene koje ostaju iza ostvarenih snova? A gde odlaze izgubljeni, neostvareni snovi? Da li prelaze na nekog drugog? Sta je sa onim snovima koje sanjamo kao mali, pa ih posle zaboravimo, zato sto nam drustvo govori da je lose sanjati, mastati? 

Nije ga bilo briga za drustvo, ljude. Voleo je da sanjari, da masta, da luta... Ali, ni jednom vise nije sreo svoje stare snove. Gde su nestali?

Firewind - Lost dream su nadjacavali zvuk kise i grmljavine.

Stvarno je zeleo da bude njen kralj. Zauvek. Ne u prici, ne u snu,vec u realnosti. Da se zajedno bore protiv imaginarnih cudovista, pentagrama i okrutnog sveta. Da zajedno stanu uprkos pravilima i pokazu zube. 

I zeleo je da joj poruci sto i Annhilator u The one.

I sad, dok je mislio na to, hvatala ga je melanholija. Neka cudna tuga, neki cudan osecaj. 

Trebao mu je neko da tu tugu otera. Oci su mu bile pune.

Iced earth - Melancholy se culo u pozadini njegovih misli.

Imali su nesto magicno, jako, cvrsto, prelepo. 

Pitao se, da li bi opet uradila isto kao i tad, kad su se prvi put poljubili? 

Sad je sve bilo nekako daleko. 

Dreamland - Fade away mu je odzvanjalo u glavi.

I srce... Srce je tuklo sve jace. 

Zagledan u daljinu.

Snovi se menjaju. Osecanja takodje. Bila je njegov andjeo. On je za nju sad bio samo stranac. 

Znao je da ce uvek biti njen. Da ce uvek imati taj deo njegovog srca zarobljen. Da ce uvek biti deo njega. 

Znao je da ce uvek biti njegova. 

Lagano je obrisao oci. Mislio je na nju. Pogledao je iza sebe, na put koji je ostao. 

To je bilo poslednje zbogom. 

Hammerfall - Always will be je dosla do kraja. Zora je pocela da svice. 

Zatvorio je oci.