Metalizovano srce

Tisinu letnje noci remetilo je klaparanje voza, dok se polako odmicao od pocetne stanice. Lokomotiva je, cinilo se, teskom mukom vukla teret, ispustajuci pri tom povremeno zvuke koje ispustaju ljudi kada su pod velikim fizickim naporom.

Kondukter je uzeo poslednji gutljak kafe, protegao se, uzeo potrebne stvari, pozdravio masinovodju i krenuo u kontrolu.

Te veceri nije bilo mnogo ljudi.

"Dobro je, nema puno posla, brzo cu zavrsiti, pa na spavanjac", razmisljao je prelazeci iz vagona u vagon, vec polako mastajuci kako se zavlaci u prazan kupe, pokriva se i uziva u jednolicnom, uspavljujucem zvuku koji zajednickim snagama proizvode sine i voz.  "I ovako je sledeca stanica za skoro 3 sata, taman cu uspeti malo da danem dusom".

Razmisljajuci o buducem odmoru, pokucao je na vrata od kupea i otvorio ih.

- Kartu, molicu.

Putnik je izgledao kao da ga ne cuje. Lagano je izvadio kartu iz sveske koja mu se nalazila na krilu, sacekao da je kondukter proveri, i potom ju je vratio nazad.

- Hvala. Dovidjenja i srecan put.

Kondukter je izasao iz kupea, ostavljajuci momka da gleda kroz prozor. 

Kada bi neko usao u taj kupe, zatekao bi muskarca od oko 25 godina, u majici jednog od najboljih albuma grupe Pink floyd - Dark side of the moon, starim, izbledelim farmerkama, plavim, sa strane pocepanim starkama, slusalicama u usima i blago rascupane kose, na koju je bio ponosan. 

Gledao je kroz prozor, pokusavao da iz glave izbaci misli i da se skoncentrise na muziku. 

Bio je ponosan kako na kolicinu, tako i na kvalitet muzike koju je posedovao. 

Folder koji je nazvao "metal" sadrzao je mnoge sjajne bendove. Iron Maiden, Metallica, Kreator, Megadeth, Testament, Slayer... U jednom podfolderu, po imenu "Metalizovano srce", bile su odvojene balade. Kako mu je prijao malo sporiji ritam, otvorio je folder, stavio na shuffle, pritisnuo play i prepustio se. 

Kondukter je usao u trenutku dok je sa plejera isla All the rest of my life od Axel Rudi Pella.

Kada je kondukter izasao, shvatio je da i dalje cuje njen glas, da se i dalje mota negde po njegovoj glavi. Pitao je se, da li i ona njega nekada cuje? 

Lupkao je prstima po prozoru u taktu benda Tiamat. Napolju je sevalo, padala je kisa. 

Zatvorio je oci, video ju je kako lezi tu, pored njega. Pitao se sta li sanja? Pokusavao je da nadje nacin kako da joj provali u san. Sklonio joj je pramen sa uha, lagano se naslonio i prosaputao - "Da li mene sanjas?"

Iz sanjarenja ga je trgao udar groma. 

"Ovo je bilizu udarilo". 

Iced earth i Consequences su se pitali zasto je svet ovakav kakav je, a njega je zanimalo koje su posledice tog saputanja.

Zeleo je da nije sanjao. Ipak, realnost je bila malo drugacija. 

Realnost je bila da sedi u vozu, gleda kroz prozor kako pada kisa, dok ide dalje. Pa opet, nije mu bio problem da prihvati to sto odlazi. Kao sto kaze Megadeth, "Moving on is a simple thing. What it leaves behind is hard." 

Tesko je bilo ostaviti sve iza. Tesko je bilo ostaviti grad. Drugove. Tesko je bilo ostaviti nju, iako vise nisu bili zajedno. Teska je bila sama pomisao na to da vise nece cuti njen glas ujutru kad se probudi. Zeleo je samo da sve to izbrise iz secanja. Jer, zaista, nije bilo tesko sto odlazi, koliko je bilo tesko ono sto je trebalo da ostavi za sobom. Bio je malo ljut na sebe. Shvatio je da je pogazio nesto u sta se ranije kleo. Znao je da je kriv, znao je da je ostao bez krune. Nije se mogao prepoznati.

Tisinu u kupeo narusavao je Accept i njihov "King".

Znao je da ce biti tesko, ali isao je. Nije se osvrtao na ono sto ostaje. Reka vremena tekla je svojim tokom. Plovio je njom. Sve dalje, dalje... dalje od njih. Dalje od nje. Dalje od secanja na nju. Dalje od svega. 

Axel Rudi Pell i Oceans of time odzvanjali su u kupeu, pojacani na maksimum. 

Razmisljao je o snovima. Sta predstavljaju, zasto su tu? Koliko zaista vrede? Kad najvise vrede? Da li je to kad sa vama ostare? Da li su to uspomene koje ostaju iza ostvarenih snova? A gde odlaze izgubljeni, neostvareni snovi? Da li prelaze na nekog drugog? Sta je sa onim snovima koje sanjamo kao mali, pa ih posle zaboravimo, zato sto nam drustvo govori da je lose sanjati, mastati? 

Nije ga bilo briga za drustvo, ljude. Voleo je da sanjari, da masta, da luta... Ali, ni jednom vise nije sreo svoje stare snove. Gde su nestali?

Firewind - Lost dream su nadjacavali zvuk kise i grmljavine.

Stvarno je zeleo da bude njen kralj. Zauvek. Ne u prici, ne u snu,vec u realnosti. Da se zajedno bore protiv imaginarnih cudovista, pentagrama i okrutnog sveta. Da zajedno stanu uprkos pravilima i pokazu zube. 

I zeleo je da joj poruci sto i Annhilator u The one.

I sad, dok je mislio na to, hvatala ga je melanholija. Neka cudna tuga, neki cudan osecaj. 

Trebao mu je neko da tu tugu otera. Oci su mu bile pune.

Iced earth - Melancholy se culo u pozadini njegovih misli.

Imali su nesto magicno, jako, cvrsto, prelepo. 

Pitao se, da li bi opet uradila isto kao i tad, kad su se prvi put poljubili? 

Sad je sve bilo nekako daleko. 

Dreamland - Fade away mu je odzvanjalo u glavi.

I srce... Srce je tuklo sve jace. 

Zagledan u daljinu.

Snovi se menjaju. Osecanja takodje. Bila je njegov andjeo. On je za nju sad bio samo stranac. 

Znao je da ce uvek biti njen. Da ce uvek imati taj deo njegovog srca zarobljen. Da ce uvek biti deo njega. 

Znao je da ce uvek biti njegova. 

Lagano je obrisao oci. Mislio je na nju. Pogledao je iza sebe, na put koji je ostao. 

To je bilo poslednje zbogom. 

Hammerfall - Always will be je dosla do kraja. Zora je pocela da svice. 

Zatvorio je oci.