Automobil je lagano jezdio autoputem. Leon je bacio pogled na instrument-tablu. Isli su oko 100 na sat.
"Pozuri malo, matori", rece Filipu.
"O, gospodine, probudili ste se?", upita ga Teodosije kroz smeh.
"Nisam ni spavao, razmisljao sam. Koliko jos imamo? Imam osecaj kao da smo tek sad krenuli."
"Stizemo za manje od pola sata", ubaci se Filip. "Hoces buditi Nadju?"
"Ne... neka je, neka spava. Probudicu je kad stignemo."
"Dobro, mladicu, kako ti kazes.", rece Teodosije, gledajuci Nadju kako spava oslonjena o Leonovo rame.
"Samo se nadam da si svestan rizika."
"Starce... Da, svestan sam rizika, i da, siguran sam da zelim ovo da izguram do kraja. Imas neki problem sa time?", Leon odgovori ostrim tonom.
"Nemam, samo smatram da previse srcem ulazis u sve ovo, Leon. Nece to na dobro izaci."
"Starce, ti samo uradi svoj posao, i ne brini. Nismo ovde da pricamo vrsimo psihoanalizu moje licnosti vec da spasimo zivot jedne nevine devojke. Stoga, dosta sumnje, ako si planirao da kritikujes, nisi morao ni polaziti sa nama."
"U redu.", kratko odgovori Teodosije.
Filip je, po zavrsetku rasprave, pogledao u retrovizor. Uhvatio je Leonov pogled na trenutak. Video je odlucnost u njemu. I bio je ponosan na svog sina.
"Ajde, dosta rasprave. Stizemo uskoro", rece i malo pojaca radio.
Kiss - bend njegove mladosti. Lupao je prstima po volanu, pevusio u sebi pesmu o ljubavi koju je izvodio taj bend iz Amerike i povremeno bacao pogled na Leona.
A Leon je zatvorio oci. Nije se pomerao, Nadja mu je spavala na ramenu. Nije zeleo da je budi. Osecao je da je ovo mozda poslednji put da je ovako bezbrizno grli, da su sigurni, i da moze na miru da uziva u dodiru njenog tela, ritmu njenog disanja i srca.
------------------------------------------------------------------------------
Filip je poceo polako da usporava. Ispred njih se nalazila velika kuca.
"Stigli smo.", rekao je dok je vadio kljuc iz brave. Teodosije je, cim je automobil stao, izasao napolje. Nije navikao na toliko dugu voznju.
Leon lagano promrda Nadju.
"Probudi se. Stigli smo.", rece i poljubi je.
Sanjivo je protrljala oci, pogledala ga, uzvratila mu poljubac.
"Zar vec?"
"Putujemo skoro tri sata, ti si prespavala ceo put.", nasmeja se Leon i otvori vrata od kola.
"Bicemo ovde dok ne podjemo na groblje. Treba da se dogovorimo sta ce ko da radi."
Nadja je polako izasla i protegla se.
"Ok... kako ti kazes. Ti se sef."
Nasmejao se toj konstataciji.
"Da sam sef, naredio bih ti sad nesto drugo..." Na licu je imao osmeh koji joj je govorio da je zamislja golu.
"Idi unutra, cekaju nas ova Filip i Teodosije, valjalo bi nesto i pojesti pre nego sto krene akcija."
Nadja je usla u kucu razmisljajuci kako nije ocekivala da je Leon toliko bezobrazan. Doduse, na pozitivan nacin. Imao je drskost, imao je snalazljivost, umeo je da je nasmeje, znao je da nadje prave reci. Pa opet, na predavanjima joj je izgledao tako dalek, stran, izuzetno cudan, nije ga smatrala pristupacnim, i, sem nekih kurtoaznih recenica i poneke isforsirane price, nije odavao utisak nekoga toliko sigurnog u sebe. Svaki njegov potez u prethodnih nekoliko dana ju je odusevljavao. Shvatila je da ima ogromno srce, da njegovoj blesavosti nema granica. Nije bio kao drugi. Bio je drugaciji.
Filip je bio u kuhinji i spremao rucak.
"Imamo snicle, tako da se nadam da nisi vegetarijanka, Nadja.", dobacio je cupkajuci u ritmu pesme "Kashmir" Led Zeppelina.
"I da jesam, ne mogu da biram, tako da mogu da prodju snicle. Uostalom, bolje umreti punog stomaka", rekla je i izula patike.
"Nema umiranja." Leon je stajao na vratima. "Niko nece umreti danas".
Nadja je pokusala da nadje tragove osmeha na njegovim usnama. Nije ih bilo.
"Nadja, uopste nema takvog razmisljanja, necu da cujem da se to uopste spominje, cak ni u sali. Zavrsicemo ovo, svi, zdravi, citavi, zivi, i posle cemo lepo otici kuci, otvoriti ovu rakiju koju nosim u rukama i proslaviti pobedu nad silama mraka. OK?"
"Ok... nemoj da me grdis, salila sam se."
"Znam da si se salila, ali toga nema ni u sali. Matori, hoce li ta klopa uskoro?"
"Nece bar jos pola sata, do tad ste slobodni."
"Ok. Idemo nas dvoje malo da procunjamo po kuci, ti vici kad bude gotovo."
"Ay ay, sir", odgovori Filip salutirajuci sa viljuskom u ruci. Okrenuo se bas u trenutku kada je Gilanov vrisak iz "Child in time" parao vazduh.
"Covece, kako se dobra muzika slusala nekada...", promrmljao je za sebe.
---------------------------------------------------------------------------------------
"Koja je ovo pesma sto je sad isla na radiju?", upita Nadja Leona dok su se peli uz stepenice.
"Poznata mi je, kao da sam je cula ranije."
"Deep Purple - Child in time. Cula si je sigurno, vrtela se ona i na tv-u i na radiju. I sad se vrti."
Popeli su se na sprat. Culi su tihi govor u sobi levo od stepenica.
"Teodosije", odgovorio je Leon na Nadjin upitni pogled. "Moli se. Neko snagu trazi u muzici, neko u jelu, on u molitvi."
"Aha... a u cemu ti trazis snagu?"
"Ja... U tebi".
Uhvatio ju je oko struka, privukao sebi i poljubio je.
Cuo je kako se vrata susedne sobe otvaraju, video je Teodosija kako silazi niz stepenice, bacivsi kratak pogled na njih dvoje i vrteci glavom.
"U cemu je njegov problem?"
Nije mogao da izdrzi, te Leon prasnu u smeh gledajuci njen pogled kojim je pokusala da izgleda ljutito.
"Ma pusti ga... Senilna matora budala. Plasi se."
"Cega on ima da se plasi kad ces ti sve raditi?"
"Nije tako jednostavno. Postoje takozvani "kontrolori", koji su tu da se postaraju da dogovori budu ispostovani. Ima ih i sa njihove, i sa nase strane. zbog ravnoteze. On se ne slaze sa ovime, smatra da bi trebalo da te pustimo "niz vodu". Plasi se kazne."
Nadja preblede.
"Ne brini se. Uradice onako kako mu ja kazem. Previse je star da bi mi se suprotstavio, a i dobro je svestan da ne postoji mogucnost da me ubedi da uradim drugacije."
"Zasto se onda buni? Sta ako..."
"Nema sta ako, Nadja, mora uraditi kako sam mu rekao. Veruj mi, ne zeli da mene ima za protivnika. Svestan je mogucih posledica, nece rizikovati da moj bes navuce sebi na vrat. Nemoj se plasiti, ima mnogo bitnijih stvari za brigu od matorog svestenika."
Zagrlio ju je.
"Smiri se, ne razmisljaj o tome."
"Dobro... Onda imam jedno pitanje za tebe."
"Jel vezano za ovo?"
"Nije."
"Ok, slusam", rece Leon i sede u fotelju.
"Zasto mi na faksu ni jednom nisi prisao, sem onih kurtoaznih razgovora?"
Pogledao ju je iznenadjeno.
"Kako to mislis?"
Prekinula ih je Filipova vika odozdo.
"Hrana je gotova!"
"Ajde, idemo da rucamo, pa cemo pricati dok budemo isli ka groblju o tome."
Videla je da je nervozan. Cinjenica da ce uskoro morati verovatno da se fizicki sukobi sa stvorenjima iz pakla koja mogu da ga ubiju ga nije opterecivala ni najmanje. Spomen necega sto ima veze sa njegovim prilaskom njoj mu je terala znoj na celo.
"Ok. Ali ozbiljna sam, zanima me."
"Dobro, dobro, pricacemo."
Sisli su dole. Zatekli su Filipa kako se obuva.
"Gde ces ti? Gde je Teodosije?", pitao je Leon.
"Idemo nas dvojica da izvidimo teren. Jeo sam ja dok sam spremao. Postavio sam sve, imate i salatu, jedite dobro. Vracamo se za petnaestak minuta."
"Dobro, matori. Ajde, srecno. I obrati paznju."
"Znam, znam, hocu."
"Dobro, ostali smo sami, nema potrebe da cekamo. Dakle, zasto si bezao od mene na fakultetu?"
"Odakle ti to da sam bezao? Nisam, zasto bih bezao?"
"Aha... Sest meseci si bio tu, toliko ti je trebalo da progovoris sa mnom vise od jedne recenice? Ne razumem, sta te je sprecavalo?"
"Nije me nista sprecavalo. Ti si imala svoje drustvo, ja u to vreme neke svoje probleme. A i nije da nisam pokusavao da pricam sa tobom, ali uvek si bila okruzena ljudima, nisam hteo da se namecem."
"Bila ti je frka sto sam bila okruzena ljudima?!"
"Da, Nadja, bila mi je frka. Nisam znao kako da ti pridjem, sta da kazem, kako da se postavim a da ti budem zanimljiv, interesantan, duhovit... kao ostali."
"Hoces da kazes da mi ne bi bio duhovit?"
Poceo je da joj ide na zivce.
"Pa iskreno sumnjam, nikada se nisam snalazio u situacijama kada je potrebno smisliti neki fazon na licu mesta i zasmejati sve oko sebe. Uvek sam vise bio filozof nego dvorska luda."
"Dakle, ja nisam dovoljno pametna da shvatim filozofa, i padam samo na dvorske lude?"
"Ne, nisam to hteo da kazem..."
"Sta si hteo da kazes? Evo, slusam te."
"Dobro..." uzdahnu Leon, "iskreno, plasio sam se da se ne ispalim. Bila mi je frka, nisam znao kako da ti pridjem. I kad god bih i probao nesto da progovorim sa tobom, jezik bi mi se zaplitao, totalno bih se pogubio i uglavnom odvalio nesto zbog cega sam se posle jeo u sebi. Kao sto vidis, ne snalazim se preterano dobro u situacijama kada treba odreagovati u trenutku i na prvu loptu. A i mislio sam da ti nisam zanimljiv."
"Sta pricas ti?! Od kad sam te srela u cetvrtak, nisi napravio ni jednu gresku, naprotiv, radis stvari za koje niko koga znam ne bi imao hrabrosti da uradi. Ne bezis od problema, ne krijes se, boris se, i ne ostavljas ljude na cedilu. Pri tom, nisi pogubljeni krelac vec znas sta pricas, i to sto pricas je veoma sarmantno, duhovito i zabavno. Ko ti je utuvio u glavu da mi nisi zanimljiv?!"
"Nadja... shvatas da ne mogu da te izbacim iz glave od kad sam te prvi put video?"
Poceo je da gubi stpljenje.
"Pa sta sa tim sto ne mozes da me izbacis iz glave?"
"To znaci da mi je stalo. I da sam zaljubljen u tebe. I da nisam siguran kako bih podneo da si me otkacila. Kazem ti, plasio sam se..."
"TI se plasio?! TI?! Ako si se plasio da mi pridjes, kako da znam da se neces uplasiti veceras i napustiti me kad je najpotrebnije da budes tu?"
"Da, ja sam se plasio. Necu te napustiti, ovo veceras je drugo."
"Kako moze biti drugo?"
"U ovome veceras nemam sta da izgubim. Jedi, uskoro ce se vratiti ovi."
"Zavrsila sam. A ti si idiot.".
Ustala je i istrcala kroz vrata.
"Nadja!", viknu Leon i potrca za njom. Na vratima se sudari sa Filipom.
"Sta se desilo?", pitao ga je zbunjeno.
"Sta si uradio?"
"Ma nesto smo se posvadjali..."
"Dobro, smiri se, pusti je da se izduva."
"Gde da je pustim, jesi ti normalan? Mrak pao, u opasnosti je, da je pustim?!"
"Tu je Teodosije, nece joj se nista desiti. Sedi, treba ti i ja da se dogovorimo."
Iako negodujuci, shvatio je da Filip ima pravo. Seo je na stolicu i pogledao ga.
"Reci? Samo nemoj dugo."
"Necu. Da li si siguran u ovo sto radis? Svestan si da mnogo toga moze poci naopako?"
"Da, siguran sam. Zasto?"
"Samo proveravam. Teodosije mi je cudan."
"Mislis da mu ne mozemo verovati?"
"Ne znam. Ne verujem da ce izdati, ali ipak treba biti pazljiv."
"Dobro, matori. Hvala na upozorenju. Koliko ima sati?
"Uskoro ce deset. Mozda ce kisa."
"Ima oblaka?"
"Ima... Video sam mozda dve zvezde."
"Dobro. Idemo polako. Ajde da zavrsimo ovo."
"Samo hrabro, mali."
"Naravno...", rece Leon i zagrli oca.
"Idemo da nadjemo Nadju, pa na groblje. Ocnjak i Udovica su u kolima. Pokupimo njih i ja sam spreman."
"Dobro je. Krecemo."
Izasli su napolje. Filip je otvorio auto, poceo da prepipava unutrasnjost, ali nije mogao da nadje ni bodez ni pracku.
"Nadje li ih vise, covece?"
"Da li si siguran da si ih ovde ostavio?"
"Matori, ti imas problem sa godinama, ne ja. Da, siguran sam, nisam ih poneo sa sobom."
"Dobro, sad cu pogledati da nisu pozadi."Filip izadje iz kola, otvori zadnje zediste i poce da prepipava.
"Sta je ovo mokro ovde? Leon, zar nisi malo veliki za pisanje u kolima?", bockao je Filip Leona.
"Meni se pre cini da ti auto prokisnjava. Uostalom, tu je Nadja sedela. Cekaj, sad cu upaliti svetlo."
"Bravo, kavaljeru, svali svu krivicu na damu..."
Leon otvori vrata, upali svetlo i umalo ne razvali glavom o plafon automobila kad je Filip vrisnuo.
"Sta ti je, covece, sta vristis?"
"Leon, ovo je krv."
Iskocivsi iz kola, leon se u dva koraka nadje kod Filipa.
"Kakva krv? Cija?!"
"Otkud ja znam cija! I sta je ovo?", upita Filip i ispruzi se da dohvati svetlucavi predmet koji je bio na podu.
"Narukvica?", rece uspravljajuci se. Pogleda u Leona i shvati iz njegovih ociju.
"Nadja!", povikase u glas.
"Gde je Teodosije, Filipe?"
"Ne znam, ostao je za mnom, ja sam usao da ti kazem da je vreme da se spremamo, mislio sam da je ostao da pazi na Nadju kad je izletela."
"Ocigledno to nije uradio kako treba. Ajde da ne gubimo vreme ovde vise, idemo direktno na groblje. Uzecemo nozeve iz kuhinje. Ja cu naci taj spomenik, ti idi oko groblja, izvidi situaciju i javi mi ako vidis nesto neobicno."
"Ok. Mali, samo bez nervoze, bice sve u redu."
"Da, da, znam. Dosta price.", rece Leon i utrca u kucu.
Posle nekoliko trenutaka, vratio se nazad. U rukama je nosio dva noza i dve kabanice.
"Koji ce ti djavo kabanice?!"
"Kisa ce."
Filip se glasno nasmeja.
-----------------------------------------------------------------------------------
Nekoliko minuta kasnije, kada su se rastali na ulazu u groblje, Leon je pogledao na sat. Bilo je desetak minuta pre jedanaest. Srce mu je lupalo. Osecao je da ce se te veceri dogoditi nesto bitno. Nesto vazno. Nesto... sto ce njegov zivot, kao i zivot ljudi oko njega, promeniti iz korena.
Ubacio je slusalice u usi. Bila mi je potrebna muzika.
"From the coast of gold, across the seven seas, I'm travelling on, far and wide, but now it seems, I'm just a stranger to myself, and all the things I sometimes do, it isn't me but someone else..."
Ponekad je imao osecaj da stvarno nije on, vec da neko drugi radi umesto njega. Bilo mu je krivo sto je ispao seronja u Nadjinim ocima. Znao je da je mogao drugacije, i znao je da nije njegov stil da bezi, da se skriva. Voleo je rizik, uzivao je u tome. Oduvek je vukao djavola za rep. Nije mu bilo jasno zasto je, kada je ona bila u pitanju, imao strah. Tacnije, zasto nije imao hrabrosti da rizikuje.
"I close my eyes, and think of home, another city goes by, in the night, ain't it funny how it is, you never miss it til it's gone away, and my heart is lying there and will be til my dying day... "
Nedostajala mu je. Iako je sve ovo radio zbog nje, sama njihova svadja ga je veoma povredila. Nije zeleo da se svadjaju. Zatvorio je oci. Imao je srce. To je znao. I bio je lud, blesav. I imao je sve sto je trazila. Zasto je onda bezao? Cega se plasio?
"Too much time on my hands, I got you on my mind, Can't ease this pain, so easily, When you can't find the words to say, it's hard to make it through another day, And it makes me wanna cry, and throw my hands up to the sky. "
Jednostavno, nije mogao da nadje prave reci. Nije znao kako da joj kaze da je voli vise od svega na ovom svetu. Da mu znaci toliko da ne zeli vise ni dana da provede bez nje. Naslonio se na spomenik. Bio je na ivici suza.
"So understand... Don't waste your time always searching for those wasted years... Face up... make your stand, and realise you're living in the golden years..."
Otvorio je oci, udahnuo duboko.
"Ne, moje vreme nije proslo.", govorio je u sebi. "Moje vreme je sad. Ovo su moje zlatne godine. Ovo je moj trenutak, onaj kada se necu predati, onaj kad treba da se pokazem u punom sjaju. Onaj zavrsni ispit zrelosti, trenutak kad cu shtaviti da li sam zaista toliko jak koliko smatram da jesam ili cu ostati samo jos jedan broj, prosek... Ajde, Leon, mozes ti to."
Bodrio je sam sebe.
Osetio je vibraciju telefona. Izvadio je iz dzepa.
"Kapela. Pozuri."
Nije mu bilo jasno sta se dogadja, zasto mora da ide do kapele, ali je odlucio da poslusa Filipa. Ostavio je kabanicu kod spomenika, poneo je samo noz i trcecim korakom se uputio ka kapeli.
Kada je stigao tamo, video je kako se vrata zatvaraju. Pre nego sto je uspeo da ih zaustavi, osoba sa druge strane ih je zatvorila.
"Leon!"
Okrenuo se i video Filipa kako trci ka njemu.
"Teodosije je oteo Nadju. Mislim da hoce da je ubije."
Leonu se smracilo pred ocima.
"Matori gad... Unutra su?"
"Da. Uneo ju je unutra. Mislim da je jos uvek bez svesti."
Duboko je uzdahnuo.
"Dobro. Popecu se gore, probacu da udjem kroz onaj prozor gore. Ima ispred mala terasica, probacu da skocim na nju. Ti probaj da obijes bravu, ako ne uspes, i ti udji odozgo. Idemo na prepad. Nece se izvuci sa ovime."
"Znam da nece... Kako mislis da se penjes?"
"Pa... Vidim da jedna grana ide skoro do prozora."
Filip pogleda. Grana nije odavala preteranu sigurnost.
"Dobro... necu da te odgovaram. Cuvaj se."
Pre nego sto mu je otac zavrsio recenicu, Leon je poceo da se penje uz drvo. U tri poteza, nasao se u krosnji. Poceo je polako da puzi uz drvo. Filip nije mogao da gleda. Nije zeleo. Dosao je do vrata. Gledao je oko sebe, trazio je nesto cime ce moci da ih otvori. Pala mu je ideja na pamet.
"Kako se ranije nisam setio?", pomisli i otrca ka kolima.
Leon se popeo uz drvo. Pogledao je kroz prozor. Nazirao se Teodosijev lik. Pokusao je da nadje i Nadju. Gledao je, trazio, i taman kad se spremao da odustane, video ju je kako sedi naslonjena na vrata. Drzala je glavu medju nogama.
Odlucio je da uskoci. Uspravio se na grani. Osecao je kako pocinje da se savija. Opustio je misice, pogledao u terasicu, pokusao je da oceni razdaljinu. Ponovo se skupio. Grana se savijala sve vise. Zatvorio je oci i odrazio se.
Let je delovao kao citava vecnost. Docekao se na noge, uz blagi udar u staklo. Znao je da ga je Teodosije cuo. Morao je odreagovati sto pre. Nije cekao, vec je nogom razbio staklo i uskocio. Na trenutak je stao i pogledao u Teodosija. Starac je bio miran.
"Znao sam da ces doci. Cekao sam te."
"Ako si znao da cu doci, zasto si uradio ovo? Mislio sam da smo tu iz istog razloga i da smo na istoj strani. Nisam ocekovao da ti izdas."
"Ne lazi sebe, Leone. Znam te, previse si inteligentan. Mogao si predpostaviti da cu opste dobro staviti ispred licnog. Kao sto sam uvek i radio."
"Koje opste dobro, starce? Kako opste dobro moze biti smrt nevine devojke?"
"Lepo, Leon! Znas i sam da postoje odredjena pravila koja moraju biti ispostovana! Moraju! Nema bega! Proklinjem dan kad ste spasili Davida. Da niste, do ovoga ne bi ni doslo! Ja bih vodio miran, svestenicki zivot i prijavljivao nepravilnosti, demoni bi bili demoni, David bi bio mrtav, a tebe i tvog oca ne bih nikada upoznao. Samo neprlike ste mi doneli."
"David jeste mrtav, starce. On vise nije prepreka. Niti ovde vise postoje problemi, mislis da oni postuju sva pravila?! Ovo su sitnice, starce, sitnice na koje niko normalan ne obraca paznju."
"Ti to hoces da kazes da sam lud, Leone?"
"Da, Teodosije, hocu da kazem da si lud. Mogao si nas pustiti da zavrsimo ovo veceras bez problema."
"Ali, oni..."
"Koji oni, matora drtino?! Koji oni, prokletnice?! Da li vidis da si ti ovde jedini koji pravi problem?! Oni su se sklonili zato sto me postuju, zato sto je David bio jedini koji je mogao da mi se suprotstavi."
"Ne, Leon, oni dobro znaju sta radim! Oni ce znati ovo da cene. Devojka mora umreti."
"Starce, mislis da cu te pustiti da to uradis? Gresis. Do sad sam bio na tvojoj strani. Sad imas mnogo tezi zadatak."
"Leon, znam to. Znam koliko vredis. Upravo zato sam sve ovo i smislio unapred. "
Starac rastvori mantiju.
"Bomba... Znas, ocekivao sam nesto malo originalnije od tebe, Teodosije. Lepo, razneces nas sve, i, sta onda? Razumes da i ti umires?"
"Da, znam. Ali, za razliku od tebe, ja umirem ciste savesti i idem u raj. Ti ces u pakao. Jedan pogresan potez, i svi smo mrtvi. Dovoljno je da pritisnem dugme na prekidacu. Pusti me da je ubijem, Leon, i ti i ja nastavljamo da zivimo."
"Dobro znas da to nije opcija."
"Onda cemo svi umreti."
"Neka bude tako."
Leon ga je gledao u oci. Nisu progovarali ni jedan ni drugi. Nadja je jos uvek bila bez svesti.
Tisinu je odjednom poremetio zvuk poznate pesme.
Teodosije u panici poce da se okrece oko sebe.
"Yea,h you can cry all you like but it won't change my mind, I gotta get away get you outta my life...
You got me runnin' wild and free...
"Airborune, starce. Running wild. Mislio si da sam sam?"
"Prokleti sektasi!"
Teodosijeve reci prekinu zvuk motora i kidanja vrata koja bucno padose na zemlju.
Leon je iskoristio Teodosijevu zbunjenost i gurnuo ga. Krajem oka je primetio Udovicu. Bacio se ka njoj, dohvatio je, u trku napipao municiju u dzepu. Izvadio je jedan "metak" oblika klikera od metala, okrenuo se ka Teodosiju i nategao.
"Vodi je napolje, Filipe, sta cekas?! I bezite odavde!", vikao je Leon.
Filip je utrcao unutra, uhvatio Nadju ispod ruku i izvukao je napolje. Leon je primetio da je odreagovala na to.
"Dobro je", laknulo mu je, "dolazi sebi..."
"Stani! Leon, ne mrdaj! Ako mrdnes, aktiviracu bombu!"
Pogledao je u Teodosija.
"Da li si ti svestan, kretenu tvrdoglavi, sta su uradio? Da li si svestan da je ravnoteza poremecena? Da li si svestan da cu goreti u paklu?!"
"Starce..."
Teodosije ga je pogledao.
"Ovo prestaje. Danas i ovde. Nema vise. Reci mi kako da deaktiviram bombu, nema potrebe za daljim zrtvama. Previse smrti je ovde upleteno. Nisu potrebne i nase.
"Ako budem umirao, povuci cu i tebe za sobom, Leon. Nadam se da si se pozdravio sa ocem. i sa prokletom devojkom."
Kada je zavrsio recenicu, pritisnuo je okidac.
"Ponavljam, Leon. Dovoljno je da pustim dugme, i mrtvi smo."
Leon je bacio pogled, video je da su Filip i Nadja na sigurnom. Pomerio se nekoliko koraka unazad.
Nategao je pracku. Levom rukom drzao je drsku.
"U tom slucaju, moram da ti pozelim srecan put. I nadam se da ce ti biti udobna voznja sa mnom."
"Gde, momce?"
"Pa kako gde, starce... tamo gde nema ogranicenja u brzini... nema "Stop" znakova... tamo gde te cekaju prijatelji."
"O cemu pricas, Leon? Kakva brzina?"
Pogledao je jos jednom. Nadja je bila budna. Pogledao je Filipa. Razumeo ga je.
Filip je uhvatio Nadju i odvukao je do prvog spomenika.
"Volim te, mala. Najvise na svetu. Uvek i zauvek.", rekao je Leon u sebi.
"Dobrodosao, starce.", rekao je Leon. Na licu mu se pojavio djavolski osmeh.
Teodosije je shvatio sta sledi.
"Dobrodosao..." rece Leon i pusti nategnutu gumu od pracke...
"... na autoput za pakao."
Odjeknula je eksplozija.
