Letnji dan se polako blizio kraju.
Sedeo je na prozoru, uzivao u svakom gutljaju hladnog piva, tek izvadjenog iz frizidera.
Voleo je da gustira pivo, da pije gutljaj po gutljaj, razmisljajuci i gledajuci u daljinu.
Nije video poentu u ispijanju jednog za drugim, voleo je da u njemu uziva polako... da svaki gutljaj ima neko znacenje, neki smek, nesto sto ce te trenutke uciniti neponovljivim.
Ni te veceri nije bilo drugacije.
Sedeo je skoro pola sata, a nije ni dosao do pola.
Gledao je u daljinu,
To mu je bio ritual. Voleo je da, kada ima neki problem, sedne, zagleda se u jednu tacku, napojle, negde daleko, i razmislja.
I da, gledajuci napolje, pokusa da nadje neko resenje za brige koje su ga morile.
Sve je bilo idilicno. Jedan san je bio blizu ostvarenju. Za drugi su bile veoma izgledne sanse da se ostvari.
Imao je drugove. Prave, iskrene.
I imao je nju. Njen lepi osmeh, slatke usne, cesto slagom umazan nosic... povremeno bi uhvatio sebe kako misli na nju, pita se kako je, sta radi... da li misli na njega?
Pa opet, bio je tog dana neraspolozen.
Na radiju su isle poznate stvari.
Nije dugo imao priliku da sedne, pusti muziku i prepusti se onome sto ona nosi.
Posmatrao je ljude na ulici. Kopkalo ga je, da li i oni sanjaju? Da li rizikuju, da li se bore?
Ili vole da se prepuste talasu koji ih baca kako se njemu cefne, na stene, brodove koji prolaze, druge ljude? Ili ih uvuce duboko u sebe, toliko duboko da, ma koliko se borili, ne mogu iz njega izaci, tako da zavrse na dnu, sa plucima punim vode, plutajuci pored bezivotnih tela prethodnika koji su zabrazdili duboko koliko i oni i od uspesnih ljudi postali samo hrana za ribe?
Ili se, pak, odlucuju da zaplivaju kraul ka sredistu uragana, u susret ogromnom cunamiju?
Skid row je remetio tisinu.
Remember yesterday, walking hand in hand...
Pitao se kakva secanja ima cika koji je sa unukom isao ulicom. Ili baka, koja nosi torbu za pijac u ruci?
Kakve li su njihove uspomene? Da li imaju nekoga koga su kao mladi voleli, i na koga ih secanje i sad nasmesi, oraspolozi..? Da li su sa 17, 21, 23 pravili mladalacke gluposti, izazivali okolinu i istrazivali, isprobavali nove stvari? Da li ta secanja vrede kad ostaris?
Slaughter se nadovezao na Skid row-a.
Fly to the angels...
Da li su imali nekoga ciji je osmeh na njih delovao kao anestezija? I da li su imali nekoga koga, ni posle 30, 40, 50, 60 godina nisu zaboravili i koga se rado sete? Ko im i sad izaziva iskru u srcu i ko ih podseti na sve lepo sto zivot pruza?
Meatloaf... od kad ovo nije cuo...
Da li su imali ljubav za koju su bili spremni da urade sve? Da se posvadjaju sa roditeljima, da rizikuju, da se bore za nju?
Da stanu sami protiv celog sveta, drzeci svoju ljubav za ruku, iskreno verujuci da je ta ljubav dovoljno jaka da prebrodi sve nedace i da opstane uprkos svemu sto moze krenuti po zlu?
I da li im je bilo bitnije da budu sa tom osobom, makar se celog zivota borili, ili su se odlucili da budu pametni i da poslusaju savete okoline, pa se sada kaju zato sto nisu slusali srce kad je trebalo?
Damn yankees...
Yesterday's just a memory.
Da li su nekada nekome koga su voleli rekli "Zbogom"?
Da li zale zbog toga? I sta bi bilo da nisu, da su umesto toga rekli "Zelim da zauvek budem sa tobom"?
Da li bi i tad razmisljali kako je juce ipak samo secanje, proslost koje bi se sa tuznim osmehom setili?
Nelson...
Only time will tell?
Da li su sve pravdali sa "Vreme ce reci"?
Da li su trazili opravdanje za nedostatak trunke hrabrosti potrebne za srecu?
Ili su grizli, gazili, vukli, cimali... borili se za tu ljubav?
Cinderella...
Da li su imali nekoga za koga nisu bili svesni koliko im znaci, dok to nisu izgubili?
Bad Company...
Da li su imali nekoga sa kim ih je svaki proveden trenutak terao da se osecaji kao da neprestano vode ljubav?
Metallica...
Da li su imali nekoga zbog koga im je sve ostalo bilo manje vazno?
Twisted sister...
Da li su imali nekgoa u koga su verovali?
Led Zeppelin...
Da li su imali nekoga ko bi ih vodio do sedmog neba i nazad?
Zbog koga bi promenili svoj put?
Domain...
Da li su imali nekoga sa kim bi otisli do pakla i nazad?
Sedeo je... razmisljao... o ljubavi. O njoj. O njihovoj prici.
Jednom prilikom ga je pitala da joj isprica njihovu pricu. Odbio je, rekao je da ce je pricati zajedno.
Dok je te letnje veceri sedeo na prozoru, drzeci praznu konzervu piva i gledajuci u daljinu, nije znao kako ce se ta prica razvijati. Nije znao da li ce trajati.
Ali, svakim trenutkom postajao je svesniji i sigurniji da je spreman da krene u susret cunamiju.
Bio je svestan razlika, rizika... pa opet, sve to mu je izgledalo kao sitnica u poredjenju sa njenim slagom umazanim nosicem, pegicama oko njega, i njenoj ruci u njegovoj.
Znao je.
Ona je nesto za sta se vredi boriti.
Jos jednom je pogledao ljude na ulici.
Nadao je se da ce neko uspeti da procita njegove misli, i da se bori za snove.
I za ljude koji mu vracaju osmeh na lice.
Sedeo je na prozoru, uzivao u svakom gutljaju hladnog piva, tek izvadjenog iz frizidera.
Voleo je da gustira pivo, da pije gutljaj po gutljaj, razmisljajuci i gledajuci u daljinu.
Nije video poentu u ispijanju jednog za drugim, voleo je da u njemu uziva polako... da svaki gutljaj ima neko znacenje, neki smek, nesto sto ce te trenutke uciniti neponovljivim.
Ni te veceri nije bilo drugacije.
Sedeo je skoro pola sata, a nije ni dosao do pola.
Gledao je u daljinu,
To mu je bio ritual. Voleo je da, kada ima neki problem, sedne, zagleda se u jednu tacku, napojle, negde daleko, i razmislja.
I da, gledajuci napolje, pokusa da nadje neko resenje za brige koje su ga morile.
Sve je bilo idilicno. Jedan san je bio blizu ostvarenju. Za drugi su bile veoma izgledne sanse da se ostvari.
Imao je drugove. Prave, iskrene.
I imao je nju. Njen lepi osmeh, slatke usne, cesto slagom umazan nosic... povremeno bi uhvatio sebe kako misli na nju, pita se kako je, sta radi... da li misli na njega?
Pa opet, bio je tog dana neraspolozen.
Na radiju su isle poznate stvari.
Nije dugo imao priliku da sedne, pusti muziku i prepusti se onome sto ona nosi.
Posmatrao je ljude na ulici. Kopkalo ga je, da li i oni sanjaju? Da li rizikuju, da li se bore?
Ili vole da se prepuste talasu koji ih baca kako se njemu cefne, na stene, brodove koji prolaze, druge ljude? Ili ih uvuce duboko u sebe, toliko duboko da, ma koliko se borili, ne mogu iz njega izaci, tako da zavrse na dnu, sa plucima punim vode, plutajuci pored bezivotnih tela prethodnika koji su zabrazdili duboko koliko i oni i od uspesnih ljudi postali samo hrana za ribe?
Ili se, pak, odlucuju da zaplivaju kraul ka sredistu uragana, u susret ogromnom cunamiju?
Skid row je remetio tisinu.
Remember yesterday, walking hand in hand...
Pitao se kakva secanja ima cika koji je sa unukom isao ulicom. Ili baka, koja nosi torbu za pijac u ruci?
Kakve li su njihove uspomene? Da li imaju nekoga koga su kao mladi voleli, i na koga ih secanje i sad nasmesi, oraspolozi..? Da li su sa 17, 21, 23 pravili mladalacke gluposti, izazivali okolinu i istrazivali, isprobavali nove stvari? Da li ta secanja vrede kad ostaris?
Slaughter se nadovezao na Skid row-a.
Fly to the angels...
Da li su imali nekoga ciji je osmeh na njih delovao kao anestezija? I da li su imali nekoga koga, ni posle 30, 40, 50, 60 godina nisu zaboravili i koga se rado sete? Ko im i sad izaziva iskru u srcu i ko ih podseti na sve lepo sto zivot pruza?
Meatloaf... od kad ovo nije cuo...
Da li su imali ljubav za koju su bili spremni da urade sve? Da se posvadjaju sa roditeljima, da rizikuju, da se bore za nju?
Da stanu sami protiv celog sveta, drzeci svoju ljubav za ruku, iskreno verujuci da je ta ljubav dovoljno jaka da prebrodi sve nedace i da opstane uprkos svemu sto moze krenuti po zlu?
I da li im je bilo bitnije da budu sa tom osobom, makar se celog zivota borili, ili su se odlucili da budu pametni i da poslusaju savete okoline, pa se sada kaju zato sto nisu slusali srce kad je trebalo?
Damn yankees...
Yesterday's just a memory.
Da li su nekada nekome koga su voleli rekli "Zbogom"?
Da li zale zbog toga? I sta bi bilo da nisu, da su umesto toga rekli "Zelim da zauvek budem sa tobom"?
Da li bi i tad razmisljali kako je juce ipak samo secanje, proslost koje bi se sa tuznim osmehom setili?
Nelson...
Only time will tell?
Da li su sve pravdali sa "Vreme ce reci"?
Da li su trazili opravdanje za nedostatak trunke hrabrosti potrebne za srecu?
Ili su grizli, gazili, vukli, cimali... borili se za tu ljubav?
Cinderella...
Da li su imali nekoga za koga nisu bili svesni koliko im znaci, dok to nisu izgubili?
Bad Company...
Da li su imali nekoga sa kim ih je svaki proveden trenutak terao da se osecaji kao da neprestano vode ljubav?
Metallica...
Da li su imali nekoga zbog koga im je sve ostalo bilo manje vazno?
Twisted sister...
Da li su imali nekgoa u koga su verovali?
Led Zeppelin...
Da li su imali nekoga ko bi ih vodio do sedmog neba i nazad?
Zbog koga bi promenili svoj put?
Domain...
Da li su imali nekoga sa kim bi otisli do pakla i nazad?
Sedeo je... razmisljao... o ljubavi. O njoj. O njihovoj prici.
Jednom prilikom ga je pitala da joj isprica njihovu pricu. Odbio je, rekao je da ce je pricati zajedno.
Dok je te letnje veceri sedeo na prozoru, drzeci praznu konzervu piva i gledajuci u daljinu, nije znao kako ce se ta prica razvijati. Nije znao da li ce trajati.
Ali, svakim trenutkom postajao je svesniji i sigurniji da je spreman da krene u susret cunamiju.
Bio je svestan razlika, rizika... pa opet, sve to mu je izgledalo kao sitnica u poredjenju sa njenim slagom umazanim nosicem, pegicama oko njega, i njenoj ruci u njegovoj.
Znao je.
Ona je nesto za sta se vredi boriti.
Jos jednom je pogledao ljude na ulici.
Nadao je se da ce neko uspeti da procita njegove misli, i da se bori za snove.
I za ljude koji mu vracaju osmeh na lice.
Нема коментара:
Постави коментар