Prohladan dan. Tiho je bilo u gradu, kao da je Beograd zalio za nekim. Ljudi su isli ulicama unezverenih pogleda, ili odsutno razmisljali o svojim problemima. Dva dana uzastopno padala je kisa, ulice su bile mokre.
Ona je hodala. Znala je gde ide, ali je to radila mehanicki. Srce joj je tuklo, htelo je da eksplodira. Da pukne.
Nije imala hrabrosti za to. Ne, bila je kukavica, plasila se. I, kako je prilazila tom mestu, vetar je postajao sve jaci, odgurivao ju je. Gurao nazad. Da se vrati, da ode, da pobegne odatle, sto dalje. U glavi je vristala, dok je pravila zavrsne korake ka tom mestu.
Srela je, na putu, dve drugarice. Zastala je, popricala sa njima. Ovoga puta je nije zanimalo ko je sa kim izasao u subotu, niti ko se sa kim smuvao, niti ko je povracao od alkohola. Kada su se dovoljno odaljile, pogledale su se zacudjeno. Kao da to nije bila Nadja koju su znale. Nesto se u njoj promenilo.
Zastala je na par koraka ispred. Nije mogla da izdrzi. Prisla je polako. Mislila je da ce se srusiti.
Klekla je ispred groba. Odbijala je da poveruje da je to on. Da on, Leon, covek koji je uspeo da je natera da ga za toliko kratak period zavoli vise nego sto je volela ikoga u zivotu, lezi u zemlji, zakopan. Da vise nikada nece osetiti njegov zagrljaj, poljubac, ruke oko struka... Svet bez njega joj je, posle svega, izgledao prazan. Nije imala volje da nastavi dalje. Nije imala snage. Do pre tri dana, osecala se najsrecnijom devojkom na svetu. Osecala je kao da je pronasla coveka o kom drugi mogu samo da mastaju, a nije ni znala da je tu. Cudno je sve to, razmisljala je dok je brisala suze. "Pre dve nedelje, bio si obican stranac. Cudan tip kog sam vidjala na fakultetu, koji bi mi se ponekad javio, vise ne, u svom svetu, otudjen, nezainteresovan. Sad... Sad, kad si postao ogroman deo mog zivota, sasvim nenadano i neocekivano, i kad si me ucinio srecnom koliko nisam ni sanjala da mogu biti srecna, tebe nema. Zivot je sranje", pomislila je u sebi.
Pogledala je u grob na kom je stajalo njegovo ime.
"Leon... Mrzeo bi me zbog ovog razmisljanja. Znam."
Secanje na njegove svetle oci prepune vedrine, osmeh koji je odudarao samopouzdanjem i blago neurednu kosu koja je oslikavala njegov temperament nateralo ju je da se nasmesi.
Onda ju je opet udarilo.
Njega nema.
Sama je.
"Nadja, nemoj plakati."
Trgla se i pogledala iza sebe. Filip joj je prilazio polako, ali odlucnim korakom. Bez reci mu je skocila u zagrljaj.
"Ajde, ajde... Znam. I meni je tesko i odbijam da prihvatim. Ali..."
Shvatio je da ga ne cuje od jecanja. Pribio ju je sebi jako i ucutao. Reci su bile suvisne. A u uglu njegovih ociju pojavila se suza.
Prvi put od kad se sve desilo, Filip je skupio hrabrosti da pogleda istini u oci.
Leon je bio mrtav.
Usli su u stan.
"Jesi dobro, mala?", pitao je Filip dok je zatvarao vrata.
"Jesam, cika Filipe... Jesam, koliko mogu da budem. Ali mi nedostaje. Uzasno mi nedostaje."
"Znam, znam... I meni."
"A znate sta je najgore, cika Filipe?"
"Ne, Nadja, ne znam. I nemoj me zvati cika Filipe, osecam se matorije nego sto jesam", rece Filip i otvori prozor na sobi. Bilo je zagusljivo unutra.
"Dobro... Filipe, najgore je to sto smo se posvadjali oko neke gluposti, i sto nismo stigli ni da se pomirimo, ni da popricamo... Nista. I poslednja uspomena na Leona ce mi ostati ta svadja medju nama. Nije trebalo ovako da bude...""Nadja, znam da nije, ali... Mi ovde ne mozemo nista promeniti. I meni Leon nedostaje, i rado bih se zamenio sa njim, dao bih svoj zivot samo da to moze njega da vrati. Ti si mlada, ja nemam nikoga."
"Cika... Izvinite, Filipe, imate mene, nemojte tako. Moramo zajedno prebroditi ovo. Ni ja ne mogu sama, a znam da me niko nece razumeti. Moramo zajedno."
Prisla je i spustila mu ruku na kolena. Izgledao je starije nego pre tri dana. Mnogo starije, kao da je proslo deset godina, ne sedamdeset dva sata.
Drhvatog glasa, pokusavajuci da se suzdrzi od placa, Filip je pomilova po kosi.
"Eh, dete moje... ", zastade u pola recenice i puce.
Iz stana matorog rokera, tog dana su se umesto muzike culi jecaji i sapat koji je dozivao Leona. A dve senke su to posmatrale.
Nadja je pokrila Filipa, a potom otisla da se istusira. Umor ju je slamao. Postala je svesna da vise ne kontrolise svoje postupke kada je uzela pastu za zube i pocela da je utrljava u kosu, misleci da je sampon. Smogla je snage da se nasmeje samoj sebi, uvila se u peskir i izasla iz kupatila. Usla je u dnevnu sobu, prisla dvosedu i namestila prekrivac. Trebao joj je san, trebala joj je snaga.
Cula je neki sum iza sebe. Okrenula se i videla poznati lik kako stoji ispred nje. Nije stigla da vrisne od radosti, da mu skoci u zagrljaj, izljubi ga, kaze mu da ga voli... pre nego sto je Leon povukao obarac.
Kada se Nadjino mrtvo telo stropostalo na pod uz tup udarac, Leon se okrenuo i pogledao Davida.
"Da li si siguran da si uradio sve kako treba, ili moram i Filipa da proverim?"
"Sve je gotovo, Leon... Sve je gotovo. Divim ti se. Toliko hladnokrvno prosuti mozak osobi za koju govoris da je volis vise nego sebe i da joj nikada ne bi naudio... U rangu najboljih placenih ubica, mozda cak i kategorija za sebe."
"Zavezi. Inace si ti sledeci."
David je ucutao.
"Imamo dogovor. Oni idu gore. I niko ih ne dira."
"Jasno, Leon, jasno... Dogovor se postuje i u Paklu, znas i sam. Uostalom, zna Lucifer da si ti previse vredan, tako da mu dva zivota obicnih smrtnika, u poredjenju sa onim sto dobija u tebi, nista ne znace."
"Davide..."
"Sta je? Jednom si me vec ubio, sad smo na mojoj teritoriji, ne mozes opet."
"... ne izazivaj sudbinu. Strefice te nesto mnogo gore od smrti ako nastavis u tom pravcu."
"A sta to?"
"Ne znam. Ali veruj mi, desice se, i proklinjaces dan kad si me uvukao u Pakao."
"Zao mi je, Leon. Takva su pravila igre. Mogao si otici gore i boriti se na strani Raja, ali si svestan da bi to znacilo izuzetno bolnu i sporu smrt i Nadje i Filipa. Ovako, izabrao si najbezbolniju varijantu. Po njih. Moraces malo da stavis svoje idela po strani, ali, sta da ti radim, sam si birao. Ili pocni da verujes u nasu stranu, ili gazi sam sebe. Trece nema."
"Videcemo...", rece Leon i pogleda u Nadjino telo obliveno krvlju jos jednom.
David ga pogleda. Znao je za ludost u toj glavi. Nije mu na kraj pameti bilo sta sprema.
"Ovaj je lud ako misli da ce moci Lucifera da prevari", pomisli u trenutku kad mu pogled pade na lokvu krvi oko Nadjine glave.
Leon primeti osmeh na Davidovom licu. Jedva se suzdrzao da mu to lice ne otkine zajedno sa glavom i sutne ga u sporet.
Srce mu je pucalo, ali je bio svestan da je moralo da bude tako. Sve ostalo bilo bi previse bolno. I po nju, i po Filipa. Nadao se da ce nekako, nekom magijom, shvatiti i oprostiti mu. I zakleo se sam sebi da ce opet biti zajedno.
Samo, morao je naci nacin kako da prevari majstora prevare i iz Pakla predje u Raj, tako da i Djavo i Bog veruju da je to dobra ideja. Srce ga je vuklo da odmah poleti gore, uhvati Nadju, zagrli je i objasni joj sta se desava i zasto je to uradio.
Duboko je uzdahnuo, sabrao se.
"Idemo.", rece i otvori vrata od stana.
"Gde?", upita David, izlazeci sa njim.
"Kod Teodosija. Imamo neke racune da rascistimo."
Zatvorio je vrata i krenuo niz stepenice.
Mislio je da je igra bila gotova.
Pogresio je. Igra je tek pocela.
Нема коментара:
Постави коментар