Autoput za pakao 1

Mirno jutro. Sunce je obasjavalo ulice jednog, za vecinu, obicnog februarskog dana.

"Sledeci! 23? Sta ces ti ovde? Pa rano je za tebe jos uvek. Burna noc? Ajde, nemoj se predstavljati, vec mi pricaj sta se desava, pa cu da odlucim sta i kako. Sad nema nazad."

" Te veceri sam bio sa drugarima u gradu. Reklo bi se, dobar potez posle dobijene korpe od devojke i saznanja da ima decka. Jebiga, voleo sam je. Iako sam mislio da sam ok, da sam dobro podneo kraj, pukao sam kad sam video. Na to dodaj malo alkohola, i uz uzburkane emocije - eto mene ovde.

Prethodno vece sam izasao sa drugarima. Moj klub je dobio, bio sam raspolozen. 

Kao sto obicno krene, jedno pivo, drugo, trece, dovoljno da se u trenutku kad je krenula pesma benda na cijem smo koncertu zajedno bili zagledam u casu koju sam bezciljno vrteo po sanku. Nema potrebe da spominjem da je njihova reakcija 

bila momentalna, i dovoljno jaka da me malo trgne. Nazdravio sam sa njima svim lepim devojkama i ukljucio se u zezanje. Ali, mislima sam bio daleko. 

Ture su se redjale, a ja sam sa svakom duboko u sebi padao u poprilicno depresivno stanje. Spolja sam bio totalno kul.  Bar sam pokusavao da budem. Iznutra... svaki trenutak me je sve vise razarao, imao sam osecaj kao da sam sam. Iako nisam, u to sam se uverio, ali sam se osetio kao najusamljeniji covek na svetu. Iz kafica smo otisli u diskoteku. Bila je svirka uzivo, brze pesme, cak su svirali i Maljciki od Idola. Nastavili smo u istom ritmu. Jedno, drugo, trece pivo... u jednom trenutku sam seo, zavrtelo mi se u glavi. Kad sam shvatio sta se dogadja, ustao sam i istrcao napolje. Mislio sam da ce mi pomoci. Pokusavao sam da udahnem sto dublje, da se smirim. Tada je puklo. Naslonio sam se na obliznji stub i poceo da jecam. Tuga, bes, razocarenje, beznadeznost... sve to je tutnjilo duboko u meni. Pitao sam se - sta sad? Kako dalje? Sa kim? Koliko ce vremena proci dok ne budem bolje? Da li cu ikada biti bolje? 

Drugari su izleteli sa mnom. Pustili su me samog nekoliko trenutaka, i onda su mi prisli. 

"Brate, ajde, smiri se, iskuliraj, bice zena, pusti je, neka ide, seti se svega, znamo da i sam znas te stvari, nije vredna toga."

A ja... znao sam da za njih nije. Ali... 

Nisam bio od onih koji lako podnose gubitak bliskih ljudi. Trudim se da uvek budem pozitivan, ali rastanke sam mrzeo vise od svega. Nju sam iskreno voleo. Onako cisto, bez rezerve. Sa svim manama i vrlinama. Bukvalno od prvog trenutka naseg poznanstva. Bila je... ne znam, ne mogu da nadjem prave reci. Bila je lepa. Pomalo namcorasta. Ali stalo joj je. Do mene i do nas. Nisam uspevao da shvatim kako je to puklo?  Zasto je puklo? Jednostavno, buducnost bez nje mi je izgledala u tom trenutku beznadezno. Prazno.

Uglavnom, uspeli su malo da me smire, isplakao sam se, i vratili smo se unutra. Dosao sam sebi. 

Pevali smo, skakali, zezali se. Bilo je lepo. Pokusavao sam da ne mislim na nju. Nisam uspevao, i bila je prisutna mnogo vise nego sto sam zeleo sebi da priznam.

Shvatio sam da nece biti bolje te veceri. Pozdravio sam se sa drugarima, uverivsi ih da sam dobro. Pokusavao sam i sebe da ubedim da sam dobro. Mislio sam da ce mi prijati setnja.

Par minuta kasnije, isao sam korak po korak ka Bulevaru. Zima me je terala da razmisljam bistre glave.  Nisam zeleo da idem kuci, znao sam da, cim stignem, ce samoca stici mene, a nisam zeleo da napravim neku glupost. Paradoks, zar ne?

Setajuci tako besciljno, razmisljajuci da li da palim muziku, video sam da je izlaz pozarnih stepenica na krovu obliznje zgrade otvoren. Na trafici u blizini sam, posle kraceg ubedjivanja sa prodavcem, uzeo flasu Becks-a. Pocelo je da svice. Popeo sam se do krova, i stao. Ukljucio sam plejer. Otvorio folder "Parni valjak" i pusto pesmu od koje je sve i pocelo te veceri. I zaista, sve i jeste mirisalo na nju. I prethodni dani. I jutro posle noci, noci bez sna. U meni je bilo jos mnogo njenog otrova. Samo, za razliku od Akija u pesmi, ja nisam imao koga da ljubim. Nisam zeleo. Zeleo sam nju. Samo i iskljucivo nju.

Voleo sam je. 

Pesma se blizila kraju. Naslonio sam se na ogradu, pomislio da bi bilo lepo kada bih mogao da letim zatvorio oci i poleteo...doleteo sam ovde. Eto. To je moja prica od sinoc."

"Zao mi je, momak. Ipak ides u pakao.", odgovorio je covek na ulazu na nebo.

"Sledeci."

Jedan zivot

Sedeo je. Tamo, gde je bezbroj puta tugovao, jos vise se radovao. Gde je slavio, pevao, ponekad plakao. Do smaka sveta, najavljenog Majanskim kalendarom, ostalo je jos sat vremena. Naslonjen na naslon sedista, gledao je u pravcu terena. Osecao se cudno, nije navikao da bude sam na ovom mestu. 

Vece pre toga, proveo je sa drugovima. Proveli su se na njihov nacin. Dobra rakija, dobra pesma, dobro zezanje... jos tu noc su pili. Poslednji put, u ime starih vremena. Zeleo je da ih zapamti vesele. Nazdravljao je sa svima, gledao ih u oci. Video je ono sto je zeleo. Zar u njima, onaj koji je celoj prici i davao smisao, ziveo je. To vece, poslednje vece sa njima na okupu, sa celom ekipom, sa svojom bracom, zavrsio je osmehom. Nije se pozdravio, nije voleo da se oprasta. Sacekao je zenit zurke i neopazeno se izvukao napolje.

Jos 45 minuta je ostalo. Nije vise bio sam. Na Severu je video dvoje ljudi. A on... on se izgubio u mislima.

Kisa je padala tog dana. Napolju je vreme bilo uzasno, vetar je duvao kao da je imao nameru da zbrise sve sa svog puta. Prijalo mu je. Isao je napred, uprkos vetru. Prijalo mu je zato sto je osecao da sa naletima vetra sve sto ga je mucilo - odlazi. Da kisa spira suze sa lica. Kosa, po pravilu neuredna i pomalo rascupana, slepljeno je padala na lice. 

Voleo ju je. I bolelo ga je sto nije tu, kraj njega. Bolela ga je svakodnevnica bez nje. Bolelo ga je sto mu je toliko daleko. Bolele su ga njegove greske. Njene reci. Nije zeleo da prihvati da vise nije tu kraj njega. I bezbroj puta je kroz glavu provlacio sve, razmisljao o svemu... Zamisljao je kako se ljubi sa njim. Kako vode ljubav. Kako su srecni. Kako se smeju. Kako se drze za ruke, grle, kako mu spava na grudima. Nije imao snage da se bori, da te misli izbaci iz glave. 

Noc je bila crna, mracna. Ona mu je rekla da za njega u njenom zivotu vise nema mesta. Srce je htelo da mu iskoci iz grudi. Zeleo je da joj da celog sebe. Do kraja, sad i zauvek. Odbila je. 

37 minuta do najavljenog smaka sveta, iz razmisljanja ga je trgla pesma. 

"Na svoju veru, na svoju zemlju ponosan sam ja"... poceo je da peva u sebi. Pesma je postajala sve glasnija. Odrastao je tu. Rodjen je u najlepsoj zemlji na svetu. I, kada bi sve sabrao, uvek bi ostajala cista ljubav da ga veze za Srbiju. Cista, nevina, decja ljubav. 

..."za jedan grad na Balkanu i klub u njemu zivim ja"... 

Ali, ma koliko voleo Srbiju, Beograd je imao posebno mesto u njegovom srcu. Bio je to njegov grad. Osecao ga je u sebi, osecao je taj duh, osecao je... jednostavno, osecao je taj grad kao svoju kucu. I lepe stvari... i ruzne... sastanci, poljupci, tuce, krv, znoj, suze, osmesi, uzdasi, rastanci, docekana jutra sa drugovima, lajanje na zvezde...znao je da taj grad nikada nece moci da izbaci iz sebe. Ni sebe iz njega. Uostalom, nju je u njemu prvi put video. 

24 minuta do smaka sveta je ostalo, a u njegovoj glavi prva utakmica u zivotu. Prva utakmica, pobeda 2:0, i prva titula posle 5 godina. Pobeda Crvene Zvezde. Pobeda njegove strasti, uzroka nebrojenih radosti u njegovom zivotu. Na pomisao da je ovo mozda poslednji put da sedi tu, poceo je da mu se vraca film na sva nerviranja, psovanja, skakanja zbog gola, sve pesme, sve radosti... obrisao je oci i sa osmehom gledao ka terenu. Bio je srecan sto je tu. Bio je srecan zbog svega sto je prosao na tom mestu. Skinuo je sal sa vrata, prineo grb ustima i poljubio ga. Znao je da ce mu nedostajati. Bio je ponosan zato sto je zvezdas. Bio je ponosan zato sto je ciganin. Rasirio je sal i nemo pozdravio svog sampiona. 

15 minuta do smaka sveta, jos par ljudi je doslo na zapad. Tog dana, odlucio je da poseti neka mesta koja je najvise voleo. Bio je na Tasmajdanu, na terenu za basket na Julinom brdu... ali, veci deo dana proveo je u setnji od Pravnog, preko Tasa, Trga, Kneza, i zavrsio je na Kalisu. Muzika je isla u pozadini, napravio je impresivnu plejlistu. EKV, Azra, Crna udovica, Art diler, Fit, Kiki Lesendric, Marchelo, BG Sindikat... posle su dosli Maideni, Metallica, Led Zeppelin... Whitesnake... Seo je na Kalis, izvadio iz ranca Dylan Doga i Dampyra i stavio ih pored sebe. Danas ih je kupio na trafici. Kad se sve sabralo, bio je zadovoljan. Bolele su neke stvari, ali je bio svestan da je to skola koju je morao da prodje. Cena odrastanja. Sazreo je, sredio prioritete. Rascistio sa prosloscu. 

7 minuta do smaka sveta, cuo je korake kako se priblizavaju. Osetio je ruku na ramenu. 

"Znas, ovde, bas na ovim mestima, sa tatom sam slavio prvu titulu. Tad su svi uleteli na teren, a matori mi rece da sam jos mali i da ce biti prilike. I plakao sam kao kisa. Moja Zvezda, sampion, ej! Pa bilo mi puno srce."

Sela je pored njega. 

"Znam. Pricao si mi o toj utakmici mnogo puta. Jesi dobro?", pitala ga je dok mu je prolazima prstima kroz kosu i pokusavala da mu namesti cuperak koji se uporno dizao prkoseci gravitaciji.

"Jesam, ok sam. Ti, jesi zavrsila sve?"

"Aham, pozdravila sam se sa svima, zavrsila obaveze i dosla ovde. Nisam zelela da te cekam kuci, a znala sam gde cu te naci."

3 minuta je ostalo do smaka sveta. Okrenuo se ka njoj, poljubio je, nezno je zagrlio i privio uz sebe. Pomirisao joj je kosu i za trenutak se izgubio. 

"Hvala ti sto si tu. I hvala ti sto radis ovo. Znam cega se odrices i znam koliko ostavljas."

"Hej, nemoj mi zahvaljivati. Ovo radimo zajedno. Zajedno guramo pricu, zajedno gradimo sve. Zajedno docekujemo smak. Zajedno cemo ga i preziveti."

Nasmejao se od srca. Pogledao je na sat. Vreme za koje je smak sveta bio najavljen je proslo pre nepunih minut. 

Pogledao je u devojku koja mu je bila u narucju, poljubio je. Borio se sa sobom, nije zeleo da pocne da place. 

"Ajde, ajde, smiri se. Znam da ce ti nedostajati sve ovo, ali vraticemo se. Pogledaj me."

Pogledao ju je u oci.

"Znam da ti je ovo dom, ali moramo da uradimo sta smo se dogovorili. Nema poente vise cekati."

"Dom je tamo gde si ti. Gde smo mi.", odgovorio joj je. 

U sebi je znao da nece biti lako. Znao je da ce nocas slabo spavati. Znao je da ce ona slabo spavati.

Ipak, bio je ubedjen da rade ispravnu stvar. 

I opet, ma koliko tesko, bio je ubedjen u jednu stvar. 

Imao je nju pored sebe. Nece biti sam.

Izasli su sa stadiona zagrljeni. Jos jednom je zastao, pogledao preko ramena.
"Vraticu se", rekao je u sebi i krenuo dalje.

Zimska noc

"Neobicno je tiho. Provejava lagani sneg. Puca odavde lep pogled. Vidi se reka, vidi se i Novi Beograd, i Zemun... ako se malo bolje zagledam, kao da vidim svoju staru skolu. Vezu me lepe uspomene za ovaj kraj. I za ovu klupicu. Bas smo blejali u svoje vreme... umeli smo da se zezamo. A sad... zima, sneg, a nigde nikoga. Kako klincima nije uzivanje da izadju na fudbal? Nema lepseg osecaja nego kad se, zamisljajuci da si na golu prepune Marakane, bacis za nekom loptom koja preti da prodje sa unutrasnje strane stative napravljene od par vecih kamenova i ranceva. Ili da se, u stilu Ronalda, otreses svog cuvara i spoljasnjim delom stopala gurnes loptu golmanu kroz noge i gledas kako se lagano kortlja, udara u stativu (tj. ranac) i odbija u gol... Poljane su prazne. Prazno je sve okolo, mozda je dvoje - troje ljudi proslo odkad sedim ovde. Postaje hladno, idem malo da prosetam pa cu se vratiti.", razmisljao je u sebi dok je ustajao sa klupe. Krenuo je ka Pobedniku, nije dugo bio tamo. Trebalo je da ubije jos bar sat vremena. 

Tisinu je remetio zvuk koji je dopirao sa njegovih slusalica. Korak po korak, tonuo je sve dublje u tekst pesme. 

I dok je gazio u sneg i sebi krcio put ka spomeniku, lagani rif Metalikinog vanvremenskog hita "Nothing else matters" ga je nosio kroz sumrak. I nije mu bilo vazno sta bilo ko misli. Gledao je na zivot iz drugacije perspektive. Verovao je u sebe, u svoje odluke. Otvoren um i hrabrost da ga prizna... nije nailazio na odobravanje okoline. Nije mu ni bilo vazno. 

Jer, kako god radio, sta god radio... uvek se nalazio neko za koga je to bilo neoprostivo... I znao je da, ma koliko znao, ma kako se osecao, nikada ne bi ostvario u drustvu gde mnogi svoje zivote posvecuju unistenju. Borio se dok je imao snage. Trebala mu je sloboda. Trebalo mu je svetlosti... Nikada slobodan i nikada svoj dok nije uradio neoprostivo. Otisao je. 

Kao da mu plejer cita misli, Metalika je nastavila svoj nastup te veceri sa "The Unforgiven".

Polako se spustajuci niz stepenice, razmisljao je zasto nije moglo da bude drugacije. Stara prica, nista novo. Problem za koji je znao da nece naci resenje, ali je opet, kao najtvrdoglaviji magarac, uporno lupao glavu pokusavajuci da skonta gde je pogresio i sta je mogao uraditi drugacije. 

Posledice mu nisu padale na pamet.

Sablasno je bilo na Kalemegdanu. Mracno. Pitao se da li ima jos nekoga tu? Sneg je padao. Slusalice, sa kojih je trenutno isla Consequences od Iced Earth-a, izvadio je iz usiju. Osecao je da treba da slusa. Stao je, rasirio ruke i zatvorio oci. Svet je poceo da se vrti.

Umesto iz slusalica, imao je osecaj kao da muzika dolazi sa neba. Kao da je u nekoj svojoj realnosti. Sa svojom muzikom. 

I osecao je kao da je ona tu. 

ONA. Ta devojka, koju je voleo a nije je imao. Ona, na ciji je osmeh mislio dok je bio daleko. 

Ona, sa kojom je zeleo da utaba sneg te veceri na Kalisu. Ona, koju je zeleo da pogleda i da joj kaze da izgleda prelepo.

Ona, ciju je ruku zeleo da greje u svojoj ruci.

Ona, na koju je mislio dok je bio hiljadama kilometara daleko.

Ona, na koju bi pomislio kad god bi cuo "Is this love". 

Ona, sa kojom je zeleo da plese na kisi.

Ona, koja je bila njegov ludi kamen spoticanja.

Ona, zbog koje je pisao price i pesme.

Ona, zbog koje je sve opet dobilo svetliji ton.

Pogledao je na sat i krenuo.

Ona, zbog koje je cekao.

Ona, koju je cekao.

Ona, koju je vredelo cekati.

Ona, koja sada ceka njega.

Ona, kojoj je, osmehnuvsi se prvi put te veceri, prisao.

Ona, kojoj je rekao : "Izgledas prelepo."

Ona, koja ga je cuteci zagrlila. 

Ona, cije je srce, konacno, osetio pored svog.

Na Kalemegdanu, te veceri i cele noci padao je sneg. Novi dan je poceo da svice, Beograd ga je docekao beo. 

Kroz jedan prozor, oci su gledale na ulicu i prisecale se prosle veceri. 

I mozda se iza tih ociju krio los, tuzan covek.. 

Ali, to jutro je docekao srecan.

To jutro je docekao pored nje. 

I nije zeleo da ono ikada prodje.

Balada o neuzvracenoj ljubavi

Olovka se kotrljala po stolu levo - desno, lagano... Tugu, mucninu, sav sjeb koji se nakupio u njemu a koji nije znao kako drugacije da izbaci iz sebe prenosio je na papire koji su se nalazili pred njim. 

Pokusavao je da nadje pravu misao, pravi stih, bilo sta sto ce ga naterati da pokrene lavinu i napise nesto sto ce sadrzati svu gorcinu koju je trenutno osecao. Ali nije uspevao da nadje prave reci. Jednostavno, kako god bi poceo, sta god bi napisao - nije bilo dobro. Bilo je bledunjavo, poput dobro prozvakane zvake od 15 dinara koju, posle stotinak napravljenih balona, tinejdzerka ispljune i pocne da se doteruje za izlazak.

Jednostavno - zabagovao je. Polu zbunjeno - polu izgubljeno gledao je u parce papira. 

Povremeno bi naleteo neki svetao trenutak, poput sunca u prolece kad najavi dolazak leta, ali bi ga onda zaklonili oblaci i naterali da se opet zamisli... Seti... Seti kako je bilo nekada... Slomljeno srce ga je bolelo u grudima. 

Cuo je da se ona promenila... Iako su svi znali da, kad je on tu, prestanu da pricaju o njoj. Iako bi cutali, podrzavali ga, znao je o cemu su mislili. 

Radio je bio ukljucen. Muzika ga je drzala.

I pitao se ko ga je terao da je voli? Sta ga je toliko uopste privuklo kod nje? Prelep osmeh? Ne, bio je sa devojkama sa lepsim osmehom. Izgled? Ne. Pamet? Ne. Grudi? Ne. Nista od toga. 

Lupkao je po stolu u ritmu pesme i pokusavao da shvati zasto je tugovao ovoliko dugo... ovoliko mnogo.

Bila su to teska vremena. Jako teska. Uzeo je pivo iz frizidera, besno ga otvorio, seo i razmisljao. Ma neka djavo nosi sve... Nije preboleo. I dugo je razmisljao da li da ode pod prozor njen, ali ga je sprecavala mogucnost da vidi nekog drugog pored nje. To bi ga ubilo. I ovako je uvek, kad je dolazio kuci, isao drugim putem, daljim, samo da ne bi prolazio kroz njen kraj i da je ne bi video dok vodi psa u setnju ili ide u prodavnicu. Kretao je, vracao se... Nije imao snage.

A zeleo je da joj da i osmeh, i srce, i dusu, i sve, ne bi mu bilo zao, samo za jedan njen poljubac.

Telefon je zazvonio. 

"Kada mislis da si sam, ti podigni ruku, nek' ulice govore...Aj' na pivo. Ne budi peder. Cekamo te." 

Iskreno se nasmejao.

Odjednom, nije sve bilo tako sivo. Dobilo je drugaciji oblik... I znao je da je gotovo. Shvatio je da ima sa kim da ode na pivo. Shvatio je da nije sam. Shvatio je da nema vremena za gubljenje. Osetio je kao da se naglo probudio iz cudnog i loseg sna i pojavio u jednom sasvim obicnom danu. Danu gde ga ocekuje laki drhtaj nogu i susret koji ce mu promeniti zivot. 

"Ima nas gomila! Dolazim."

Poceo je da se presvlaci usput pevuseci. Resio je da sve zaboravi, stavi iza sebe i krene dalje. Djuskao je u ritmu muzike. Jednostano, nadao se dobrom i ocekivao je dobro. 

Skupio je papire, pustio je muziku.

Ipak, osetio je da mora nesto napisati... 

Nesto... nije smeo da ostavi prazan papir.

Ali, umesto klasicne ljubavne bljuvotine kakvu je mislio da napise, odabrao je drugi put.

Pogledao je papir. Nazvrljao. Okrenuo se i sa osmehom krenuo. Prica o devojci koju je sretao... o kojoj je mastao... koju nije imao... zbog koje je pisao... a koja je otisla sa drugim... bila je gotova. 

Jer, kao sto je i napisao na papiru - ko te kara, nek' ti pise pesme.

Zivot je previse vredan. 

Dream is my reality

Noc je pala. Nova godina tek sto je pocela, nije mogao da veruje kako vreme brzo leti.
Stan mu je bio prazan, ali se ipak odlucio da noc provede sam. Dosadile su mu kombinacije, zeleo je malo da se odmori. Iscrpljen od prethodnih dogadjaja, zeleo je samo da se malo skloni, da povrati energiju. Na zalost, shvatao je da nije ipak nista vise od obicnog ljudskog bica.
Radio je bio ukljucen, tv utisan, besciljno je vrteo kanale. Zatvorio je oci i spustio glavu na jastuk. Duboko je uzdahnuo. Premoren, zeleo je samo malo sna. Sutra ce, kada se probudi, odluciti vec sta i kako dalje da radi. Sve ovo pocelo je da mu ide na zivce. Nije voleo zbunjenost. No dobro, o tome ce misliti ujutro. Sad mu je trebao san.

Osetio je pokret pored svoje glave. Protrljao je oci u neverici kada je shvatio ko sedi ispred njega.
"Zbunjen si, mali, ha?", upitao ga je simpaticni brka po imenu Dzon Bonam kog je smatrao za jednog od svojih idola.
Polako dosavsi sebi, ne iskazujuci svoju zapanjetost cinjenicom da je razgovarao sa osobom koja je mrtva skoro 30 godina, klimnuo je potvrdno glavom.
"Ah, pa dobro, desi se svakome. Zivot je takav da se desavaju stvari koje nikada ne shvatis, ma koliko se trudio. Jednostavno, nisu se desile da bi bile shvacene. Probaj da ih prihvatis takve kakve su. Da su trebale da budu shvacene, shvatio bi ih. Ne nose one u sebi nista toliko vredno da bi na njih gubio vreme. Vreme... bas brzo leti? Nemoj ga traciti na nebitne ljude i na nebitne stvari. Previse je toga lepog oko nas sto ne primecujemo, nemoj trositi vreme na gluposti. Necu te zadrzavati vise, verujem da imas posla". 
U sledecem trenutku, preko puta njega nije sedeo Bonam, ali je na krevetu, pored njega, sa akusticnom gitarom i smeskom, Dzon Lenon lagano svirao neku poznatu melodiju.
"Nisam te valjda probudio?", upitao je Lenon. 
"Ma jok, navikao sam da s' vremena na vreme caskam sa mrtvim ljudima."
"Ha, ha, ha... fizicki mrtvim, hoces reci? Kako mi se cini, i ovi mrtvi su danas veci ljudi od mnogih zivih... znas, kazu da se velicina nekog coveka ne meri njegovim santimetrima, niti kilogramima, vec velicinom njegovog srca. Njegove iskrenosti. Njegove hrabrosti. Ziv si i bices dok god se tvoje ime pominje. Ziv si dok god u tebi ima trunka ljubavi. I nemoj trositi vreme na trazenje uzaludnih odgovora. Jebiga, svet je komplikovano mesto. Voli ljude koji zasluzuju da ih volis. I koji tebe vole. Voli i one koji ne zasluzuju - ko ih jebe, ne znaju sta propustaju. Ne plasi se da iskazes emocije, da budes otvoren, direktan, drzak, bezobrazan... isplatice se. Samo se bori, i ne odustaj. Ljubav je svugde oko tebe. Neka ti ona da snagu. Svetu treba promena. Pricacemo jos. Mir."
Prvi put se osmehnuo od pocetka veceri.
Lenon je nestao, a melodiju "All you need is love" zamenila je "Break on trough". 
"Probijanje na drugu stranu moze biti poprilicno zajebano, znas to?", upitao je Dzim Morison smeskajuci se.
"Ume da boli, i da pece, i sve... ali se isplati. Isplati se rizikovati, boriti se... inace nije zabavno. Ako se drugi ne slazu - ko ih jebe! Ne zivis zbog njih vec zbog sebe. Ko su oni da ti odredjuju pravila? Tvoj zivot je samo tvoj. I niciji vise. I imas ga samo jednog. Iskoristi ga na pravi nacin. Iskoristi ga na svoj nacin. Svet od tebe zavisi. Tvoj svet. Rodjen si ovde, bacen u ovaj svet... sad zajasi oluju i ne zastajkuj. "
Naslonio se na zid, zatvorio oci, pokusavao je da sabere misli. 
Tada je cuo glas.
"Jer, i kad je gotovo, za tebe, znaj, tek tad je pocelo. Prati vetar. Vetar misli. Vetar zna."
Otvorio je oci. Nije ga bilo.
Umesto toga, ispred je ponovo stajao Bonam. Drzao je crvenu ogrlicu.
"Crvena je boja ljubavi. Nosi je. Kada je pogledas, neka te podseti na ovo. Neka ti da energiju da istrajes, hrabrost da rizikujes i volju da savladas prepreke. Seti se ritma. Seti se. Jer, rock'n'roll nije muzika. Rock'n'roll je zivot. Samo to treba shvatiti.
A sad odoh... ceka me gore jedna dama."
Krenuo je stepenicama. Zastao je, okrenuo se.
"Hvataj."
Ogrlica je letela, Dzon je nestao, odjednom se sve zacrnelo...

Probudio se. Odmoran, ali nije mogao da se seti sna. Ustao je iz kreveta, otisao pod tus. Vratio se, svo vreme razmisljajuci o snu. Podigao je jastuk, i tada je primetio da je nesto lezalo pored. 
"Crvena ogrlica...".
"And as we wind on down the road
Our shadows taller than our soul
There walks a lady we all know
Who shines white light and wants to show
How everything still turns to gold
And if you listen very hard
The truth will come to you at last
When all are one and one is all
To be a rock and not to roll..."

Nista nije bilo gotovo.

Putovanje je tek pocelo.

Time will tell

Letnji dan se polako blizio kraju.
Sedeo je na prozoru, uzivao u svakom gutljaju hladnog piva, tek izvadjenog iz frizidera.
Voleo je da gustira pivo, da pije gutljaj po gutljaj, razmisljajuci i gledajuci u daljinu.
Nije video poentu u ispijanju jednog za drugim, voleo je da u njemu uziva polako... da svaki gutljaj ima neko znacenje, neki smek, nesto sto ce te trenutke uciniti neponovljivim.
Ni te veceri nije bilo drugacije.
Sedeo je skoro pola sata, a nije ni dosao do pola.
Gledao je u daljinu,
To mu je bio ritual. Voleo je da, kada ima neki problem, sedne, zagleda se u jednu tacku, napojle, negde daleko, i razmislja.
I da, gledajuci napolje, pokusa da nadje neko resenje za brige koje su ga morile.
Sve je bilo idilicno. Jedan san je bio blizu ostvarenju. Za drugi su bile veoma izgledne sanse da se ostvari.
Imao je drugove. Prave, iskrene.
I imao je nju. Njen lepi osmeh, slatke usne, cesto slagom umazan nosic... povremeno bi uhvatio sebe kako misli na nju, pita se kako je, sta radi... da li misli na njega?
Pa opet, bio je tog dana neraspolozen.
Na radiju su isle poznate stvari.
Nije dugo imao priliku da sedne, pusti muziku i prepusti se onome sto ona nosi.
Posmatrao je ljude na ulici. Kopkalo ga je, da li i oni sanjaju? Da li rizikuju, da li se bore?
Ili vole da se prepuste talasu koji ih baca kako se njemu cefne, na stene, brodove koji prolaze, druge ljude? Ili ih uvuce duboko u sebe, toliko duboko da, ma koliko se borili, ne mogu iz njega izaci, tako da zavrse na dnu, sa plucima punim vode, plutajuci pored bezivotnih tela prethodnika koji su zabrazdili duboko koliko i oni i od uspesnih ljudi postali samo hrana za ribe?
Ili se, pak, odlucuju da zaplivaju kraul ka sredistu uragana, u susret ogromnom cunamiju?
Skid row je remetio tisinu.
Remember yesterday, walking hand in hand...
Pitao se kakva secanja ima cika koji je sa unukom isao ulicom. Ili baka, koja nosi torbu za pijac u ruci?
Kakve li su njihove uspomene? Da li imaju nekoga koga su kao mladi voleli, i na koga ih secanje i sad nasmesi, oraspolozi..? Da li su sa 17, 21, 23 pravili mladalacke gluposti, izazivali okolinu i istrazivali, isprobavali nove stvari? Da li ta secanja vrede kad ostaris?
Slaughter se nadovezao na Skid row-a.
Fly to the angels...
Da li su imali nekoga ciji je osmeh na njih delovao kao anestezija? I da li su imali nekoga koga, ni posle 30, 40, 50, 60 godina nisu zaboravili i koga se rado sete? Ko im i sad izaziva iskru u srcu i ko ih podseti na sve lepo sto zivot pruza?
Meatloaf... od kad ovo nije cuo...
Da li su imali ljubav za koju su bili spremni da urade sve? Da se posvadjaju sa roditeljima, da rizikuju, da se bore za nju?
Da stanu sami protiv celog sveta, drzeci svoju ljubav za ruku, iskreno verujuci da je ta ljubav dovoljno jaka da prebrodi sve nedace i da opstane uprkos svemu sto moze krenuti po zlu?
I da li im je bilo bitnije da budu sa tom osobom, makar se celog zivota borili, ili su se odlucili da budu pametni i da poslusaju savete okoline, pa se sada kaju zato sto nisu slusali srce kad je trebalo?
Damn yankees...
Yesterday's just a memory.
Da li su nekada nekome koga su voleli rekli "Zbogom"?
Da li zale zbog toga? I sta bi bilo da nisu, da su umesto toga rekli "Zelim da zauvek budem sa tobom"?
Da li bi i tad razmisljali kako je juce ipak samo secanje, proslost koje bi se sa tuznim osmehom setili?
Nelson...
Only time will tell?
Da li su sve pravdali sa "Vreme ce reci"?
Da li su trazili opravdanje za nedostatak trunke hrabrosti potrebne za srecu?
Ili su grizli, gazili, vukli, cimali... borili se za tu ljubav?
Cinderella...
Da li su imali nekoga za koga nisu bili svesni koliko im znaci, dok to nisu izgubili?
Bad Company...
Da li su imali nekoga sa kim ih je svaki proveden trenutak terao da se osecaji kao da neprestano vode ljubav?
Metallica...
Da li su imali nekoga zbog koga im je sve ostalo bilo manje vazno?
Twisted sister...
Da li su imali nekgoa u koga su verovali?
Led Zeppelin...
Da li su imali nekoga ko bi ih vodio do sedmog neba i nazad?
Zbog koga bi promenili svoj put?
Domain...
Da li su imali nekoga sa kim bi otisli do pakla i nazad?

Sedeo je... razmisljao... o ljubavi. O njoj. O njihovoj prici.
Jednom prilikom ga je pitala da joj isprica njihovu pricu. Odbio je, rekao je da ce je pricati zajedno.
Dok je te letnje veceri sedeo na prozoru, drzeci praznu konzervu piva i gledajuci u daljinu, nije znao kako ce se ta prica razvijati. Nije znao da li ce trajati.
Ali, svakim trenutkom postajao je svesniji i sigurniji da je spreman da krene u susret cunamiju.
Bio je svestan razlika, rizika... pa opet, sve to mu je izgledalo kao sitnica u poredjenju sa njenim slagom umazanim nosicem, pegicama oko njega, i njenoj ruci u njegovoj.
Znao je.
Ona je nesto za sta se vredi boriti.
Jos jednom je pogledao ljude na ulici.
Nadao je se da ce neko uspeti da procita njegove misli, i da se bori za snove.
I za ljude koji mu vracaju osmeh na lice.

Rainbow dream

Dan se blizio kraju. Leto je proslo, napolju je bilo ledeno, nije se secao kada je bilo ovako hladno pocetkom jeseni. Pod uticajem prehlade, razmisljao je o onome sto je doziveo te godine. Godina prepuna iskustava... put u Zagreb, kampanje, Univerzijada, kamp, debatni turniri, Beer fest, novine, koncerti, zurke, fax... Kalis, Banjica, grozdje i jabuke kod crkvice, sutka na Divljim jagodama, koncert Maidena, prica oko Booma... ona... Sve to ga je istrosilo. Ispijajuci caj, smlacen temperaturom koja ga nije pustala vec nekoliko dana, gledao je postere u sobi. Zagledao je se u karton koji je uzeo sa promocije filma, i koji mu je sad sluzio kao ukraz, skroz oblepljen selotepom... "The age of stupid". Razmisljao je o vremenu u kom zivi, u kom je rodjen. Ceo zivot se borio, pokusavao je da promeni bar onaj deo sveta koji ga okruzuje, ali, kako je vreme prolazilo, bio je sve sigurniji da ne uspeva. I nije bio siguran da ima vise zelje i volje da ostvari te snove. Polako ali sigurno, utapao se u sivilo koje ga je okruzivalo. Postajao je ... isti. Broj. Obicna radna snaga koja je tu da slusa i da ne izrazava svoje misljenje. I nije imao snage to da promeni.
Legao je u krevet, pokrio se, pustio radio, zatvorio oci i prosto je zeleo da se iskljuci iz svega toga...

Stajao je pred vratima. "Cudna boja za obicna ulazna vrata", pomislio je gledajuci u vrata boje safira. Uhvatio se za kvaku, pritisnuo, pogurao je vrata i nasao se u sobi prepunoj ljudi. Gledao ih je, svi su bili njegova generacija. Krenuo je kroz sobu. Video je da im u ocima raste bes... mrznja... prvo zamor, koji je prelazio u glasne komentare, da bi na kraju prerastao u otvorene uvrede, izlive mrznje... isao je kroz sobu. Vikali su, pretili, ali niko se nije usudio da krene ka njemu. Zastavsi na centru sobe, osvrnuo se oko sebe. Do tada nije primetio da su svi obuceni isto. Razne boje, ali sve identicno. Cak su im i patike bile iste. Shvatio je da nije sve u novcu. Krenuo je dalje. Urlici su postajali sve jaci, i jaci, i jaci... video je vrata na drugom kraju sobe. Jos jednom je pogledao kroz sta je prosao, i video je njih kako se vracaju i nastavljaju sa medjusobnom pricom... ne obracajuci vise paznju na njega.
Izasao je iz sobe.
Vrata su ovaj put bila boje smaragda.
"Psi. To nisu ljudi, to su psi.", motalo mu se po glavi. "I svi su isti...".
Iz misli ga je prenuo taj zvuk...taj zvuk, ta ogavna muzika koja je okruzivala njega i njegovu generaciju... shvatao je koliko je srecan sto pripada drugom svetu...shvatio je da je to ono sto je mrzeo. Pogledao je oko sebe. Isti ljudi, ista lica, isto obuceni.. .samo, ovaj put ga niko nije gledao. Sada je on bio taj koji posmatra. I gledao ih je... iste... pribijene uz zid, kako uplaseno gledaju oko sebe. Tiho je prosao kroz sobu, povremeno u sebi uzdisuci, usput posmatrajuci izbezumljena i strahom prekrivena lica koja su ga okruzivala
. Dosao je do vrata boje rubina. Usao je tiho, pogledao je, ali je soba ovaj put skoro bila prazna.. video je samo jedan krevet, i....
"Nemoguce.", promrmljao je vise za sebe.
"Moguce, moguce", odgovorila mu je gledavsi ga sa uzglavlja kreveta.
Polako prisavsi krevetu, gledao je u nju. Seo je pored i zagledao se pored nje.
"I, sta sad?", pitao ju je.
"Kako sta sad? Kazi mi, sta osecas? Sta zelis?"
Spustio je pogled na zemlju, i tiho odgovorio: "Ne znam. Ne znam sta zelim".
"Sta ne znas? Gde je ona energija? Entuzijazam? Lucidnost? Borbenost? Sta je sa tim?"
"Ne zn.."
"Sta ne znas?! Video si prehodne dve sobe. Da li zelis da zaista zivis na taj nacin? Da li zaista zelis da budes isti kao svi?"
Cutao je.
"Dodjavola... desavale su mi se situacije da sam zaista bila lose... i ko me je dizao? Ti. Govorio si mi da se jednom zivi. Da mi odredjujemo svoja pravila. Da zivimo svoj zivot onako kako zelimo. Da ne treba pustiti bilo koga da nas zajase. Da se i mi nesto pitamo.. a sad?.. sad sedis tu, razmisljas da odustanes? Sta, ono je bila prica za laku noc? Da prekratis vreme? Pogledaj oko sebe...
Ustani i pogledaj. Sta vidis? Nista. Vidis jad. Bedu. OSVESTI SE!
Problem su pravila? Sistem vrednosti? Drustvo?
Jebes pravila. Ako oni ne igraju po tvojim, ne moras ni ti po njihovim.
Jebes sistem vrednosti. Ovo sto te okruzuje nisu vrednosti. To je poremeceno.
Jebes drustvo. Bar ono koje nije spremno da te prihvati onakvog kakav si vec ti namece svoje standarde.
Ne predaj se. Srce imas. Hrabrost imas. Ljubav imas. Iskrenost imas. Ostalo ce doci. Zapamti - jednom se zivi. I ne postoji osoba koja bi trebalo da moze da ti upropasti vreme koje provedes ovde. Bori se, dodjavola! Ravnodusnost ti ne stoji."
Podigao je pogled, nasmesio se, krenuo je da je zagrli. Trenutka kada ju je zagrlio, nestala je, i nasao se ispred vrata skroz crne boje, sa belom kvakom. Otvorio ih je. Zablesnula ga je jaka svetlost.
...

Ustao je obliven znojem. Pogledao je na sat. Bilo je 6 sati izjutra. Dan je polako svitao. Lagano je presvukao majicu, i vratio se u krevet. Pogledao je ponovo u karton oblepljen selotepom.
Nasmejao se. Znao je da borba nije gotova. Znao je da tek pocinje. I osecao je da mu se vraca snaga. Za razliku od prethodne veceri... osecao se zivim.
I svidjao mu se taj osecaj.