Autoput za pakao 8

Izasli su iz stana drzeci se za ruke. Subotnje popodne donelo je oblake. Cula se grmljavina.

Leon inace nije bio plasljive prirode. Ipak, grmljavina je u njemu budila poprilicno veliku dozu straha, tako da je, kad god bi zacuo da je negde zagrmelo, mahinalno dizao glavu i pratio oblake. 

"Plasis se?", pitala je Nadja sa blagim smeskom.

"Ma... Ne, ja da se plasim? Odakle ti to?", odgovorio je Leon, svestan koliko je neubedljivo zvucao.

"Leon... Znas da meni mozes reci."

"Dobro... da, plasim se grmljavine. Ne volim da se igram sa prirodom. Postujem ja nju, postuje ona mene, svi srecni, svi zadovoljni.".

"Plasljivko, plasljivko..."

Nadja ga je zadirkivala tokom celog puta do stana njegovog oca. 

"Ja se plasim grmljavine, istina, ali zasto se tebi znoje ruke?"

"Pa... ovo mi je prvi put da upoznajem roditelje nekog svog decka."

Pokusao je da ostane pribran.

"Pa... Ovaj... Um..."

Nije uspeo.

"Izvini, malo me je iznenadilo ovo za decka..."

"Sta te je iznenadilo? Sto nisam ranije upoznala roditelje nekog od svojih momaka?"

"Ne, ne to... Vec to sto me smatras deckom."

"Nisi mi decko?", usporila je, izvukla ruku iz njegove i pogledala ga.

"Daj, nisam tako mislio... Vec, jednostavno, o tome sam bukvalno mogao samo da mastam. Kad si me nazvala deckom... Ne znam, toliko mi je lepo zazvucalo da mi je trebalo vremena da shvatim sta si rekla. Mnogo emocija, malo vremena da se prerade. Cisto da znas da sam prvi put, posle duzeg vremena, iskreno srecan. I ne zelim da ovo prodje, ikada."

Nije mu nista odgovorila, samo mu je skocila u zagrljaj.

"Nisam ti rekla nesto..."

Nije zeleo da je pusti.

"Sta mi nisi rekla?"

"Nisi jedini koji se oseca tako..."

Drzeci je oko struka, poceo je da je ljubi kao blesav. Nos, celo, vrat, obraze, usi, kosu, usne...

"Hej, hej, prestani", rekla je Nadja kroz smeh, "ceka nas tvoj otac, necemo da kasnimo."

"Da... zaboravih. Hajde, idemo, blizu je zgrada."

Par minuta kasnije, usli su u ulaz. Leon je pritisnuo dugme na interfonu tri puta. Vrata su zazvrjala. Otvorio ih je, pustio Nadju i usao za njom. 

Krenula je ka liftovima. 

"Nemoj, necemo liftom, idemo peske."

"Na kom je spratu?"

"Na sedmom", rekao je Leon.

"Na sedmom? Hoces da idemo peske sedam spratova?"

Nadja je bila zbunjena.

"Ne plasis se valjda i liftova?"

Nasmejao se.

"Postoji razlog zasto, veruj mi."

"Dobro... Ako stanem oko cetvrtog, ti ces me nositi, samo da znas."

"Dogovoreno.", rekao je Leon. 

"I ne, ne plasim se liftova. Recimo da mi ovaj ne uliva poverenje.

"Ok... Onda sta cekamo? Idemo."

Nadja je krenula, Leon je isao za njom. Mahinalno je gledao oko sebe, zeleo je da bude siguran da ih niko ne prati.

Uz malo ulozenog napora, stigli su do sedmog sprata. 

Leon je dosao do vrata, pozvonio ponovo tri puta u pravilnim razmacima i cekao. 

Nadja mu se oslonila o ruku.

Vrata su se otvorila. 

"Udjite", rekao je prosedi, procelavi ali poprilicno zgodan covek dok je otvarao vrata sirom. Pozadi je imao konjski rep. Nadji je prva asocijacija na njega bila Taras Buljba. Nasmejala se sebi i svojim mislima.

Prva je Nadja usla. Leon se osvrnuo nekoliko puta, zakoracio u stan, zatvorio vrata i zakljucao ih. 

"Ti mora da si Nadja?", upitao je Filip, srdacno je privlaceci sebi u zagrljaj.

"Pricao mi je Leon o tebi. Pa lepa si devojcica, moram priznati da mi je sin nasledio dobar ukus."

"Dobro, matori, ajde... Necemo sad o tome.", ubaci se Leon.

"Gledaj ga...  umesto da budes srecan sto si konacno nasao neku dovoljno blesavu da je nagovoris da dodje i da se upozna sa tvojim ocem, ti se brecas na mene. Izvini, samo sam srecan sto sam konacno dobio cast da upoznam neku zensku osobu koja ti nesto znaci."

"Filipe, ne patetisi, a i vidis da je devojci neprijatno.", rekao je Leon nervozno.

Filip je pogledao u Lanu. Nije mogao da izdrzi, poceo je da se smeje. Bila je crvena kao paradajz.

"Dobro, dobro... Necu vise da vas cackam", rece Filip kroz smeh i zagrli Leona.

"Kako ste prosli sinoc?"

"Ajde da sednemo u sobu, pa cu da ti pricam sta se izdesavalo i da se dogovorimo sta da radimo."

"U redu", rece Filip i zagrli Nadju.

"Snajka, ovuda.".

Leon ih je samo odmerio. Shvatio je da mu je bilo izuzetno simpaticno to sto ju je Filip nazvao snajkom. Nije mu smetalo, stavise, bio je radostan zbog toga.

Usao je u kuhinju, uzeo vino i tri case. Na ulazu u sobu cuo ih je kako se kikocu.

"Sto se smejete? Niste fer, hocu i ja da se smejem sa vama".

Stavio je case na sto, i svaku napunio vinom. Kupinovo vino bilo je jedino koje je bas voleo da pije.

"Ma nije nista bitno", rece Nadja. 

"Samo...", pocela je da se smeje, "kad prodje sve ovo, podseti me da svratimo u neki supermarket da uzmemo margarinice." 

Kada je zavrsila recenicu, ona i Filip prasnuse u smeh.

"Filipe...", rece Leon pokusavajuci da izgleda strogo, iako se i sam smejao toj prici nebrojeno puta.

"Sta me zezate? Kao da vi niste imali slicnih izvala... Jesam, bio sam dete, i? "

"Dobro, dobro, ne ljuti se", odgovori Nadja primacinjuci se.

"Lepo je znati da si i ti bio dete."

"U redu, deco. Ajde da predjemo na ozbiljnije teme. Posle cemo se saliti. Sta se desava? Sta je bilo sinoc?" 

Leon mu preprica dogadjaje izmedju dva njihova vidjenja.

Filip se uozbiljio.

"A... jesi li joj ispricao sve za Davida?"

"Nisam sve... Jesam vecinu.", odgovori Leon.

"A sta mi to nisi rekao?"

Nadja je bila zbunjena. I uplasena. 

"Ajde ti ispricaj, matori, meni se dize kosa na glavi od same pomisli na to."

Odmakla se od Leona.

"Sta... Sta se dogadja?"

Leon je ustao i otisao do prozora. Oslonio se na njega.

"Filipe..."

"Ok. Postoji jedna stvar koju mozemo uraditi, i postoje dva nacina za njeno izvodjenje, a koja bi znacila tvoje izlecenje. Veoma je rizicna, ali, to je jedina opcija. Pored one da se krijes, ali buduci da nemamo posla sa obicnom policijom vec sa bicima koja dolaze iz pakla, mislim da im ne bi bio problem da te nadju pa makar otisla na Uskrsnja ostrva. "

Gledala je nestremice u Filipa.

"Ti znas gde se tacno nalazi taj grob na kom su vrsili obred?"

"Da, znam. Zasto?"

"Pa... Hm... Nije mi ovo bas lako reci..."

"Poenta je u tome da moramo otici tamo, sacekati da dodje neko sa tamne strane, savladati ga i prebaciti kletvu sa tebe na njega."

Nadja je gledala u Leona, pa u Filipa.

"Pa dobro, to ne zvuci tako strasno..."

"Drugim recima, moras ga poljubiti."

"Koga moram poljubiti?"

"Tog sa tamne strane, ko bude bio tamo. Moras ga poljubiti."

Gledala je u Filipa sa uzasom.

"Dobro... a koji je drugi?"

"Drugi nacin", progovori Leon, "je da izvadimo iz groba coveka cijem si obredu prisustvovala."

"Dobro, i?"

"I... Pa... Moras ga poljubiti."

"Molim?!"

Bila je zgadjena. 

"Stari Grci su govorili da se, sa svakim poljupcem, razmenjuje delic duse za osobom koju ljubimo. Ukoliko bi dobila delic njegove duse, postala bi imuna na tu kletvu, zato sto bi u sebi imala tragove demona, i pomislili bi da si njihova, samim tim bi i kletva prestala da postoji."

"Stanite... da li to znaci da bih ja bila zarazena?"

"Ne, ne, Nadja, ne, naravno... Kao sto, kad se poljubis sa nekim, ne usvajas njegove navike, isto je i ovde. Ne prenosi ti on demone, prenosi ti bukvalno njihov... miris, da tako kazem. Njihovu tamu, tacnije delic njihove tame. "

"Dobro... Pristajem. Koja je solucija po vama sigurnija?"

Leon dodje do nje, sede pored i pogleda je.

"Mrtvak. Ako bi poljubila nekog pripadnika mracne strane, verovatnoca da bi imalo efekta je oko 70%. Jednostavno, nismo do sad probali tako, i totalno je neprovereno."

"A sa mrtvacem ste probali, zar ne? To sigurno radi?"

"Paaa", pocesa se Filip po glavi, "ne bas... Nismo imali potrebe. Sve smo zavrsavali sa Davidom, pomagao nam je, mi smo njemu, i jednostavno, nije bilo potrebe za ljubljenjem mrtvaca. Ali jeste proverena prica, funkcionise sigurno. Od njega je krenulo sve, u njemu se i krije resenje."

Nadja je gledala ispred sebe. Duboko je uzdahnula.

"Ne mogu da verujem... Ajde mi pojasnite samo jos jednu stvar. Kako je moguce da to radi kad je on mrtav?"

"Buduci da je njegova dusa jos uvek tu, zato sto obred nije zavrsen, to je jos uvek moguce uraditi. Ali moramo pozuriti. Ako nas preteknu i zavrse obred, spascemo na samo jednu opciju, a to nece biti ni malo lako izvodljivo.", zavrsi Filip i ustade. 

"Krenimo", rece Leon. "Nemamo sta vise ovde da cekamo, samo gubimo vreme."

"Idemo, idemo. Jesi li poneo..."

"Jesam, poneo sam", prekide Leon oca u sred recenice. 

"Tu su i Ocnjak i Udovica. Idem do kupatila, pa krecemo."

"Dobro je...Dogovoreno."

Sacekavsi da Leon udje u kupatilo, pogledao je u Nadju.

" Nadja?"

Trgla se iz svojih misli i pogledala u Filipa.

"Kazite?"

"Ne brini se. Bice sve ok. Nece Leon dozvoliti da ti se desi bilo sta. Nisam video da mu je stalo do nekoga koliko mu je stalo do tebe. A u takvoj situaciji, kad mu je zaista stalo do necega, u stanju je da grize jace nego pit bul, samo da ispuni ono sto je zamislio."

Iako uplasena, verovala je Leonovom ocu. Znala je da govori istinu. Znala je da sa njim moze da ide do pakla i nazad, i da joj nece okrenuti ledja.

"Krecemo?", upitao je Leon posto je izasao iz kupatila.

"Krecemo... Samo, prvo i ja da odem do prostorije za decake, da ne bude stajanja uz put." 

Isprativsi pogledom Filipa, pogledala je Leona, prisla mu, zagrlila ga i poljubila.

"Otkud ovo?", nasmejao se Leon. "Zar ti nisi stidljiva devojka?"

"Pa jesam, ali... ovoliko cimanje... nisam sigurna da sam zasluzila. Morala sam te nagraditi. I dugujem ti."

"Ne dugujes ti meni nista." 

Ozbiljno se naljutio na nju.

"Ne radim ovo zbog tebe, nego zato sto mi je duznost. To sto si ti u pitanju je samo okolnost zbog koje jos jace zelim da se ovo zavrsi kako treba. Ti samo budi uz mene i ne napustaj me. I veruj mi. Ok?"

"Jel ti rekao neko da si fantastican?"

"Ne, ali su mi cesto govorili da sam gad. "

Namignuo joj je.

"Ne brini. Bice sve ok, razvalicemo ih, pa idemo na Tahiti na odmor posle."

"U ovakvom trenutku, ti razmisljas o Tahitiju?" Ti si lud."

"Ne, razmisljam o tebi goloj na Tahitiju."

Nadja poce da se smeje.

"Hoces sigurno moci da izguras ovo?", pitao ju je i stipnuo je po obrazu.

"Hocu... Bitno mi je da znam da nisam sama i da ne moram sama da prolazim kroz to."

"Tako je. Ni sad, niti bilo sta kasnije. Sad hocu da vidim jedan smesak, pre nego sto krenemo. I poljubi me jos jednom."

Nasmejala se, obesila mu se oko vrata i poljubila ga tako da je pomislio da su culi i u prizemlju koliko je pukao poljubac.

"Deco, razumem sve, ali stedite energiju, trebace vam", rece Filip i prodje pored njih.

"Ajde vi polako, ja cu da zakljucam."

Krenuli su polako niz stepenice.

Nisu stigli do kraja stepenista kada su culi da Filip ide za njima.

"Leon, a Teodosije?", upitao je Filip.

"Da, Teodosije... Pokupicemo ga usput."

"Zasto takav ton?"

"Sve je ok, Filipe. Samo zelim da se ovo sto pre zavrsi."

Odlucio je da im precuti svoje sumnje.

I ovako ih je ocekivao dug put, a tu nista ne bi mogli da promene. 

On je sumnjao.

Ne  on je znao. I nije bilo potrebe da ih mesa vise nego sto su umesani. 

Prepipao je pojas. Noz i pracka su bili tu.

Posle nepuna dva minuta, izasli su iz zgrade. 

Lada Niva bila je parkirana preko puta. Filip je otvorio vrata Nadji.

"Sad vidim od koga je naucio da bude kavaljer", dobaci veselo Nadja dok je ulazila u kola.

"Nego?", rece Filip.

"Nisam mogao da dopustim da mi sin bude bez manira. Jel tako, Leon? To nije nas stil."

"St... da, da, tako je.", odgovori Leon i smesti se pored Nadje.

"Idemo sad po Teodosija, pa pravo na groblje. Trebace nam sigurno tri sata do tamo."

"Da, sefe, kako vi kazete", odgovori Filip. "Vezite se, polecemo."

Leon se zavalio u sediste i gledao u daljinu. Pokusavao je da razradi svaki moguci scenario u glavi.

Osetio je da mu se Nadja priblizila i oslonila na njega. Podigao je ruku, privukao je na grudi. Osetio je njenu ruku na obrazu. Lagano mu je privukla lice svom licu.

"Volim te."

Nije zeleo nista da joj odgovori, samo ju je poljubio. Znao je da je shvatila.

Ona je zatvorila oci. 

Vratio je pogled na put. I, dok su se priblizavali crkvi u kojoj je ziveo otac Teodosije, bio je svestan da ne moze da zamisli ni jedan jedini dan bez devojke koja mu je ceskala bradu. 

"Sta god bude potrebno...", mislio je u sebi.

"... za tebe, sta god bude potrebno."

A crkva je bila sve blize. 

Autoput za pakao 7

Suncevi zraci pali su na njeno lice. Umorna posle neprospavane noci, ali ispunjena srecom zbog svega sto se desilo, lenjo se protegla i otvorila oci. Bila je nasmejana. Poluotvorenih ociju pogledala je po sobi. Videla je Leona kako stoji kod prozora, u boksericama, i gleda napolje. 

Zevnula je.

Cuvsi zvuk njenog zevanja, Leon se trgao iz razmisljanja i pogledao je. 

"Ej, ustala si? Kako si spavala?", rekao je dok joj je prilazio osmehujuci se. 

"Dobro jutro", odgovorila mu je zevajuci. 

"Super sam spavala. I zamisli, nije mi se desilo ono, nisam nista sanjala. Izgleda da odbijas negativnu energiju od mene. Ti?"

Leon je seo pored nje, zagrlio je i poljubio. Sam pogled na njeno golo telo terao ga je na bludne misli. Ipak, nije zeleo da se ponovo prepusti pozudi. Vreme je prolazilo.

"I ja lepo. Lepo je bilo osetiti te pored sebe. Odmorio sam se."

Privukao ju je sebi, poljubio u celo i rekao da ide da se istusira.

"Dobro, ja cu da spremim neku klopu, pa ces da mi ispricas sta se ovde tacno dogadja."

"Dogovoreno", namignuvsi rece Leon i udje u kupatilo.

Kada je zatvorio vrata od kupatila, ledjima se oslonio o njih i uhvatio za vrat. Duboko je uzdahnuo. 

Odlucio je da joj ne kaze da te noci nije ni oka sklopio. Makar na par minuta. 

-----------------------------------------------------------------------

Kada su zavrsili sa vodjenjem ljubavi, lezali su neko vreme u tisini. Ona na njegovim grudima, opustena, nasmejana. Sigurna. Dok ju je lagano ceskao po ruci, osetio je kako je pocela dublje da dise. Zaspala je. 

Lagano se izvukao iz njenog zagrljaja, pazeci da je ne probudi, i otisao do kuhinje. Sipao je casu vode, uzeo plejer, pustio muziku i cekao.

Odlucio se za Iron Maiden. 

"When the priest comes to read me the last rites,I take a look through the bars at the last sights..."

Hallowed be thy name. Voleo je tu stvar. Video je u njoj neku dozu optimizma, iako je pesma govorila o osudjeniku na smrt. Bilo je oko petnaest do tri. Dosao je do prozora, naslonio se na zid i gledao. Bodez mu je bio na dohvat ruke. 

Minuti su sporo prolazili. Ubijao ih je razmisljajuci o onome sto se desilo ranije te veceri. U mnogim situacijama beskompromisan, ostar, siguran u sebe, gubio bi sve te odlike kada bi se nasao pored devojke zbog koje mu srce preskace. Shvatio je da se zaljubio, ali nije zeleo da ponovo prolazi kroz sve. Rane od prosle ljubavi su bile sveze, nije bio siguran kako ce podneti jos jedan moguc gubitak velike ljubavi. A Nadja je to bila. 

Sat je otkucao tri sata. 

"It's show time", rekao je sebi u bradu, priblizio bodez i ugasio muziku u trenutku kad je Dikinson govorio da se plasi mraka.

Noga mu je jos uvek radila u ritmu muzike i melodija se vrtela po glavi kada je primetio kako se prozor polako pomera. Izmakao se jos malo na stranu i pustio utvaru da udje unutra. Svetlo je treperilo. Uspravio se i gledao kako se, pred njegovim ocima, od tamne magle formira covekoliko stvorenje.

Nadja je pocela da se mrda u krevetu. 

"Osetila je da je tu", u sebi je rekao Leon.

"Khm..."

Tihi kasalj bio je dovoljan da se demon okrene i pogleda u njegovom pravcu. Covekolikog izgleda, jedino su crvene oci odavale cinjenicu da nije u pitanju covek vec stvorenje iz podzemnog sveta. 

"Zao mi je, ne ovaj put.", kroz zube je procedio Leon sa prkosnim osmehom.

"Ne mesaj se, Leon. Nije tvoja stvar."

"Da, jeste, prokletnice, jeste moja stvar. Imali smo dogovor prosli put. Ja vas ne diram u vasim ritualima, vi ne dirate ljude. Stoga, sta uopste trazis ovde? Odlazi."

"Ne, NIJE tvoja stvar", odgovori utvara unoseci se Leonu u lice.

"Prekinula je krug. Videla je sta ne sme. Kletva je bacena, znas da je mora stici."

"Ne, ne mora je stici." Leonova tvrdoglavost se konacno isplatila, mislio je u sebi. Konacno je imala poentu. 

"Ne mora je stici zato sto necu dozvoliti da je stigne. I nece je stici dok god sam pored nje."

"Ne mozes vecno biti tu, Leone. Jednom se moras skloniti."

"Da li si siguran u to?", upita Leon i stavi bodez na mescevu svetlost.

"Da. Toliko da cu te sam skloniti sa puta i uraditi ono sto mora biti uradjeno bez tebe da mi smetas."

"Ne ovde. Krov zgrade. Za pet minuta."

"Sa nestrpljenjem te cekam, smrtnice.", rekla je utvara i nestala kroz prozor koji se treskom zatvorio. 

Nadja se pomerila neznatno, promrmljala nesto u snu i nastavila da spava. 

Leon je krenuo ka vratima. U prolazu, tiho, bacio je pogled na Nadju. Kad se uverio da cvrsto spava, izasao je napolje. 

Popeo se uz stepenice, dosao je do izlaza na krov. Merdevine su bile spustene. 

"Cekam te, smrtnice. Cekam, da dovrsimo ono sto je trebalo davno biti dovrseno", rekao je imenjak psa cuvara nordijskog pakla.

Ime demona bilo je David. 

Leon je izasao na krov. 

"Evo me, psu. Da, prosli put je trebalo biti zavrseno. Trebalo je da te ubijem jos onda. Upozoravam te, zato, skloni se. Nemam nameru da odstupim."

David, crne duge kose, crvenih ociju, u obucen u crno odelo, delovao je impozantno. Samom svojom pojavom uterivao je strah u kosti svakome ko bi imao priliku da ga vidi. Ipak, ovoga puta, sa druge strane je bio momak koji ga je vec jednom prilikom porazio. 

"Ponavljam ti, Leone, ovo nije tvoja borba. Devojka je prekinula krug. Nasla se na pogresnom mestu. Znas da ja na to ne mogu uticati i da o tome odlucuju mnogo veci mocnici i od mene i od tebe. Nemoj se mesati. "

"Zasto mislis da me to i najmanje zanima? Rekao sam ti, nemam nameru da odstupim."

"Leone, DEVOJKA MORA DA UMRE!", prodrao se David, polako gubeci strpljenje.

"U redu. Mada prvo moras mene ubiti.", rekao je Leon i ukopao se u mestu, iscekujuci nalet mrskog neprijatelja.

"Tvoja zelja je za mene zapovest. Gospodaru.", sarkasticno rece David i u trenutku se baci na Leona. Ocekivao je da ce Leon odstupiti, pobeci, pomeriti se. 

Ili se bar nadao tome.

Leon je gledao kako zver leti prema njemu. Stegao je bodez i cekao. 

Mirno. Stalozeno. Bez panike.

David mu se svom silinom zabio u stomak. Leon je izgubio ravnotezu i prosuo se koliko je tezak, udarajuci o pod svom tezinom. 

Zastavsi na trenutak, David se zbunjeno podigao.

"Zasto se nisi sklonio? Zasto si ostao ukopan?"

Leon se pridigao. Par trenutaka se borio da dodje do vazduha.

"Zato sto te se ne plasim."

Isukao je bodez iz korice.

"Zato sto si utvara koja dolazi iz pakla."

Prisao mu je dva koraka, duboko disuci.

"Zato sto si nekada bio covek."

David se polako pomerao nazad. Bio je mnogo puta u situaciji da stoji naspram ljudi koji mu se suprotstavljaju, ali nikada do sada nije osecao ovoliki strah. Pravi, iskonski, iskren. 

Bio je svestan da je Leon spreman na sve. 

"Nemoj, Leon, daj, znas sta ce se desiti ako me ubijes. Znas da ce te osveta sacekati kad - tad."

"Ne zanima me", odgovorio je Leon, prisao mu, pogledao ga u oci, izvadio noz i presao njime preko Davidovog vrata. Zatvorenih ociju, Garm je jos jednom progutao pljuvacku. Tecnost, koja je licila na krv, slivala se niz njegovo telo. 

"Zbogom...", rekao je Leon i zabio mu noz u stomak. 

Sacekao je da se Davidovo telo opusti i izvadio noz iz njega. Shvatio je da su na korak od ivice krova. Pogledao je u mrtvo telo svog rivala i, hladnog izraza lica, gurnuo ga sa ivice zgrade. Gledao je kako pada na sipke od pozarnih stepenica i kako ga probadaju.

"... prijatelju."

Vrativsi se u stan, i uverivsi se da Nadja jos uvek cvrsto spava, samo je skinuo sa sebe odecu i legao pored nje. 

"Gde si bio?", pitala ga je kroz san.

"Pio sam vode. Spavaj, mala.", rekao je i privukao je sebi.

"I, da... volim te.", prosaputao je.

"Sta?"

Pribila skroz uz njega.

"Nista, lepo spavaj."

Zatvorio je oci. 

"Ovo nije tvoja borba, Leon. Sudbinu ne mozes promeniti.", rekao je Garm. A Leon je zalio sto i u snu ne moze iskoristiti bodez da ucutka djavoljeg psa.

----------------------------------------------------------------------------------------

Usao je pod tus. Ledja su ga od sinocnog udara jos uvek bolela. 

Te noci nije mogao da izbaci iz glave mogucnost da je Garm ipak u pravu. Mozda nije njegova borba? Mozda bi zaista trebalo da se skloni? Na neke stvari nije mogao, na neke nije smeo da utice.

Pa ipak, nije imao srca da Nadju ostavi samu. Nije se osecao odgovornim, ali je zeleo da bude tu, uz nju. Osecao je da ce ona to umeti da ceni.

Hladna voda oterala je negativne misli iz njegove glave.

Izasao je iz kupatila opasan samo peskirom.

Nadja je bila u kuhinji. Bacila je pogled ka njemu.

"Vidim, nije samo tebi drago sto sam tu...", nasmejala se i pokazala prema Leonovom medjunozju.

"Ah, da... pa mora i on da ti se javi, ipak se lepo proveo sinoc."

Prisao joj je.

Gledala ga je pravo u oci. Prinela je usne njegovim i poljubila ga. 

"Dorucak je gotov".

"Dobro... mada, moze i sacekati neko vreme".

To rekavsi, uhvatio ju je za ruku i, ljubeci joj vrat, okrenuo je i stavio joj ruke na pult. 

Tiho je stenjala dok je ulazio u nju sa ledja i mazila ga po kosi. 

Posle sinocnog dogadjaja, Leon je osecao kao da je u samom raju.

"Volim i ja tebe", prozborila je Nadja u trenutku vrhunca. Ostao je u njoj.

----------------------------------------------------------------

Zavrsili su sa doruckom, stidljivo gledajuci jedno u drugo. Ubacivala mu je parcice testenine u usta, glumili su Mazu i Lunju. Osecao je srecu. 

Na stubu je isao EKV.

Kada su zavrsili sa doruckom, Leon je otisao do sobe i otvorio orman. Navukao je farmerke, i izvadio majicu Motorhead-a. Buduci da ce mu biti potrebna pomoc svih mogucih bogova, smatrao je da ne bi bilo zgorega imati Lemija na grudima.

Vratio se u sobu. Nadja je sedela u fotelji, pila sok i citala Leo Palpa.

"Jel dobar strip?"

"Jeste, super je, iznenadila sam se koliko je dobar. Nisam stigla da ga dovrsim."

"Dobro, dovrsices ga kad se vratimo kuci, sad treba da ti ispricam nesto malo bitnije."

"Da... dobro, da cujem, sta se ovde dogadja? Zbunjena sam."

"Vidis... da li znas sta je egzorcizam?"

"Da, znam, isterivanje djavola."

"Upravo to. U nekim situacijama, zrtve koje su opsednute umru pre nego sto svestenik uspe da izbaci djavola iz njih. Gledala si verovatno film o Emili Rouz?"

"Da, jesam. Cekaj, kakve veze film ima sa ovime?"

"Film je snimljen po istinitom dogadjaju. U pitanju je devojka po imenu Aneliz Misel. Ona je najpoznatiji slucaj egzorcizma, i jedan od retkih javnih, koji nije uspeo. "

"Dobro, ne pricaj mi sad o filmovima, zanima me ovo sad, sta se dogadja?"

Leon je pogledao mrko.

"Reci cu ti, budi strpljiva, ne leti. Sve sto pricam ima poentu i ne pricam ti bez razloga. A film je itekako povezan sa svim ovim."

Pogledala ga je sumnjicavo.

"Mogu da nastavim?"

Klimnula je glavom.

"Ok, hvala. Uglavnom, kad osoba umre, ona umire fizicki. Medjutim, ako nije "cista", tacnije ako ima jos nekih nesredjenih poslova, dusa ostaje na zemlji. Kao sto predpostavljas, dusa koju su zaposeli demoni nije cista, stoga, ostaje na zemlji. Ono sto si ti videla je "vadjenje" demona iz jedne takve duse."

"Stani, ako je bilo "vadjenje" demona iz takve duse, zar to nije bio egzorcizam? Kako je onda onakav covek mogao da ga radi? Zar to ne rade svestenici?"

"Ne, ne... Nije egzorcizam zato sto to ne rade da bi toj dusi omogucili da ode na nebo. Naprotiv, to rade da bi demone koji se u njoj nalaze vratili nazad kako bi ih iskoristili negde gde imaju poentu. Verovala ili ne, ni djavolu ne ide u prilog kad opsednut covek umre, njemu je potrebno da ima telo koje moze da kontrolise kako bi se borio za svoje ciljeve."

"Dobro, dakle, nikome nije u interesu da covek umre. A sad mi reci, kako sam, kog djavola, ja upletena u sve to? I zasto sam sinoc prvi put, posle ne znam ni sama koliko vremena, spavala normalno?"

"Zato sto proces vadjenja demona iz mrtve duse znaci otkrivanje nekih stvari koje smrtan covek ne bi smeo da sazna. Ako se desi takva situacija, da neki smrtnik ipak sazna to, bukvalno sebi potpisuje smrtnu presudu zato sto se sile mraka svim snagama trude da ucutkaju takve ljude kako ne bi prosirili informacije medju ljude. "

"Aha... a sta to?"

"Ne znam, niti zelim da saznam. Jednostavno, probaj da shvatis kakav bi haos nastao medju ljudima kada bi saznali smisao i svrhu zivota? Ili do kad ce svet postojati? Kada ce se desiti poslednja bitka? Svet bi bukvalno stao, niko vise ne bi zeleo da radi, jednostavno sve bi otislo bestraga.

To se vec sve zna i teku pripreme za veliki rat.

Zato su se dogovorili predstavnici Pakla i Neba. Opsedanje i egzorcizam su delovi borbe izmedju Dobra i Zla. Sklopljeni dogovor je takav da se ne narusava ravnoteza. Dakle, ukoliko se izvede "spasenje duse" kako treba, Lucifer dobija svoje jace demone nazad, dok dusa pokojnika ide u Raj. 

Ukoliko neki smrtnik vidi to, Pakao ima dozvolu da ubije tu osobu, ali dusa ide u Raj. Jednostavno, svi dobijaju. Djavo svoje demone nazad koje moze da upotrebi dalje, koji su, pri tom, jaci za novo iskustvo, dok se u Raju povecava broj dusa, samim tim i sanse za pobedu u konacnoj borbi Dobra i Zla."

Nadja je prebledela.

"Dakle... ja cu umreti?"

Leon je na trenutak spustio glavu, uzdahnuo i pogledao je.

"Da li mislis da bih dopustio da ti se to desi?"

Gledala ga je uplaseno.

"Ali, ali... kako se to tebi nije desilo? Kako tebe ne zele da ubiju? Zasto samo mene? Leon, ne zelim da umrem."

"Postoji odredjena vrsta ljudi. Zovu ih Harlani. Takvim ljudima ti demoni ne mogu nauditi."

"Znaci, mozda i ja spadam u te Harlane?"

"Ne, ne... Harlan ne bezi. Rekao sam ti vec, kad sam video taj "post-mort-egzorcizam" u selu, (tako sam ga ja nazvao), nisam pobegao. Stao sam u mesto, iako sam se uplasio i noge mi se odsekle, nisam bezao. Jednostavno sam osetio potrebu da ostanem na tom mestu. Znao sam da mi ne mogu nista, ostao sam. Kad mi je prisao taj demon, video sam strah u njegovim ocima. Kad mi je vristao u facu, nisam osedeo. Ostao sam tu. Sacekao sam. On je pobegao od mene, ne ja od njega. Od tad, moj otac, svestenik jedne crkve i ja imali smo nekoliko spasavanja ljudi kojima se desilo isto sto i tebi. "

"Pa zar to nije izazvalo neke posledice?"

"Pa nije da nije... Bilo je gadnih problema, u jednom trenutku su i Pakao i Raj bili protiv nas, ali je cilj bio ispravan, tako da smo ipak izdrzali nalete i ostali citavi. Verovali smo."

"Dobro... Koliko ste ljudi do sad sacuvali?"

"Pa... do sad smo imali pet "spasavanja." Od toga, cetiri uspesna."

"A sta je bilo sa petim?"

"Eh... Kad se meni to desilo, sacekao sam nekoliko dana i pricao sam sa ocem. Saslusao me je, i ispricao mi kako se i njemu desilo isto. Tada je izvadio iz nekog starog kovcega bodez i pracku. Rekao mi je da je njih dobio od svog oca i da dobro sluze u borbi protiv zla, tacnije da "tamane nitkove". Nekoliko dana kasnije, dok sam se ponovo vracao iz grada, naleteo sam na momka koji me je skoro oborio na zemlju kad je protrcavao pored mene. Jedva sam ga zaustavio, momak je bio totalno pogubljen. Naterao sam ga da mi kaze sta je bilo. On je video istu stvar na seoskom groblju. Otrcao sam do kuce zajedno sa njim, probudio tatu i zajedno smo otisli do groblja. Stigli smo u trenutku kada je obred vec bio pri kraju.

Sacekali smo da se zavrsi. Demon je prepoznao mene, prepoznao je i decaka, ali, mene je najvise iznenadila cinjenica da je prepoznao i mog oca. Trazii mu je da mu preda decaka i da ne zeli problem, vec da tako mora biti jer posledice mogu biti katastrofalne. Moj otac se nije slozio. Demon mu je prisao, moj otac je izvadio bodez, sacekao da mu pridje sasvim blizu i, pre nego sto je demon to shvatio, noz mu je bio zabijen u stomak, a ja sam natezao pracku. Kada sam ispalio kamen iz pracke, samo je proleteo kroz demonovu glavu. Pretvorio se u prah, bukvalno je nestao. Momak, koji se zvao David, je poceo da place, a tata i ja smo bili ubedjeni da smo ga spasili. Medjutim, smo culi neke korake. Okrenuli smo se i videli nekog svestenika kako ide ka nama. Tata me gurnuo nazad i krenuo ka njemu. To je bio otac Teodosije, lokalni svestenik. Rekao je da je video sve i da smo napravili strasnu gresku, jer mora postojati neko ko ce obavljati taj posao. Obicaj je bio da osoba koja je spasena preuzima duznost tog demona tako sto bi obukla njegovo odelo, inace bi, u slucaju odbijana, bila na mestu ubijena od strane samog Harlana, kako bi se sacuvala tajna. Buduci da nije imao nikoga, a dugovao je zivot mom ocu i meni, David je prihvatio, obukao je odelo i te veceri postao djavolov sluga."

"Djavolov sluga a vas duznik?"

"Da... On nam je i pomogao da izvucemo ono cetvoro. Do poslednjeg niko sem nas nije znao, medjutim, za poslednju osobu je saznao otac Teodosije, posle njega i Raj i Pakao, i ispala je opsta frka. Uspeli smo i tog coveka da izvucemo, ali je cena bila ta da je David mucen nekoliko godina. I sam Pakao se malo primirio, nije bilo opsedanja, samim tim ni egzorcizama, pa ni "ciscenja duse". Do smrti tog profesora ciji si spomenik videla, i do tog obreda. David se promenio, postao je zao. Tacnije, ne zao, vec ogorcen, verujem da je osecao kao da smo ga izdali. I zeleo je da po svaku cenu tebe odnese, jer se morao dokazati nadredjenima. Verujem da je mucenje u Paklu poprilicno zajebano, tako da ga i razumem. Ne bih voleo da okusim to."

"Zasto o njemu pricas u proslom vremenu?"

"Zato sto vise nije ziv."

"Kako znas to?"

"Znam... zato sto sam ga nocas ubio."

Nadja se stresla.

"Ja... ja... Nisam..."

"Znam da nisi osetila. Ne brini. Bice sve ok. Nece ti niko nauditi dok sam ja tu. Ne sme."

Nadja je dosla do prozora. Gledala je u nesto.

"A, ono tamo... jel ono Davidovo odelo?", pitala je Nadja pokazavsi na delic tkanine koji je visio sa pozarnih stepenica.

"Ne... Ovo je Davidovo odelo.", rece Leon i pokaza joj na kesu sa isecenim crnim plastom i sakoom.

"Isekao si ga?! Zasto?! Kako ce sad neko odrzavati ravnotezu?!"

"Ima njih dovoljno, ne brini. Ne zelim da se ceo zivot krijes. Zelim da zivimo normalno. Koliko je moguce.

Ovo ludilo mora da stane.", rekao je Leon.

Mada uplasena, Nadja mu je verovala. I, uprkos svemu, osecala se sigurno. Jer, bila je ubedjena da taj, za neke mrsavi decko, plavih ociju, blago neuredne kose, koji joj je upravo ljubio vrat, nece dopustiti da joj se bilo sta lose desi. 

Verovala mu je.

Volela ga je.

A Leon... Leon je razmisljao o svemu. O Davidu... o onom danu... o Nadji... O njenim usnama.

Poljubio ju je. 

Srce mu je lupalo jako.

"Veceras idemo do mog oca.", rekao joj je izmedju dva poljupca.

"Zar vec? Da nije malo rano za upoznavanje rodbine?", nasmejala se i obesila mu se oko vrata.

"Ne, ne... Nije rano, zato sto nemam nameru da te pustim vise od sebe. "

Jako ga je zagrlila, pribila mu se uz uvo, i prosaputala "Volim te."

Nekoliko trenutaka tisine, duboko je uzdahnuo. Pustio je iz zagrljaja, pomerio se malo nazad, stavio ruke na njen struk, zagledao joj se u oci. Pramen kose joj je padao preko lica. 

Desnom rukom, sklonio je taj pramen. Stipnuo ju je za obraz. 

"Volim i ja tebe."

I, iako spreman na sve, osetio je da popusta. Bio je razoruzan. 

Njen osmeh sa kojim je primila njegove reci udario ga je jace nego milion Tajsonvih pesnica u istom trenutku.

Napolju su nadosli oblaci. Idilican trenutak prekinula je munja. Jak vetar.

Iako je bilo tek oko 12 sati, napolju se smracilo. 

Znao je. 

Oluja nadolazi.

Autoput za pakao 6

Trcao je koliko ga noge nose. Nije obracao paznju na saobracaj, na sirene automobila koji su naglo kocili da ga ne bi udarili dok je vrtoglavo pretrcavao ulicu. Zeleo je samo da sto pre stigne do kuce. 

U trku je iz dzepa izvadio kljuc kad je video da se priblizava zgradi. Dotrcao je do ulaza, drhtavim rukama otkljucao vrata i uleteo u zgradu. Nije imao vremena da ceka lift, istrcao je do cetvrtog sprata. 

Kad je dosao do ulaznih vrata od stana, pomislio je kako je verovatno oborio svetski rekord. Otkljucao je vrata, i uleteo je u stan. Unezvereno je pogledao oko sebe, trazeci Nadju. 

U trenutku kad je krenuo ka spavacoj sobi, osetio je udarac u potiljak. 

Sve se zacrnelo.

Pao je na pod.

---------------------------------------------------------

Nadji je bilo potrebno nekoliko minuta da dodje sebi. Kad je otvorila oci, prvo je pomislila da je sanjala. U realnost ju je vratila knjiga cija je korica bila zabodena u vrata. Plasljivo je ustala, izvukla knjigu iz vrata i otrcala do spavace sobe. Nije bilo nikoga. Obisla je ceo stan, i tek kad se uverila da je ostala sama, vratila se do dvoseda, legla i duboko udahnula. Uzela je telefon, otkucala poruku i poslala.

"Valjda ce Leon stici uskoro", rekla je glasno, iako nije bilo nikoga da je cuje. Otisla je do kupatila. Umila se, pogledala u ogledalo. Uprkos svemu, nije zelela da je vidi sa razmazanom sminkom. Jos jednom se umila i vratila se u dnevnu sobu. Sela je, spustila glavu medju ruke i pocela da jeca. Plasila se sama. Zelela je da se sto pre vrati. 

Sebe je smatrala izuzetno odvaznom devojkom. Nije imala obicaj da cuti, i mnogi bi se iznenadili kad bi shvatili koliko to krhko, plavo, simpaticno i slatko stvorenje ume da bude nezgodno kada joj stanu na zulj. Kulturna i lepo vaspitana devojka pretvarala se u razgoropadjenu zver kad bi se osetila ugrozenom. Roditeljima se to nije svidjalo. Ali, ma koliko je savetovali da prestane sa borbom, da se povinuje nadredjenima i da prestane da se buni, uspevali su samo da je nateraju da postane jos srcanija i odlucnija u nameri da istraje. Nije prezala ni od nevolja, niti je bezala od problema, uvek je zelela da im se suprotstavi. I volela je da to radi sama, drugi su je sputavali, nisu umeli da shvate njen temperament, tako da je sve svoje zavrsavala sama. 

Ovoga puta, bila je svesna da je previse. Da ne moze sama i da joj je potreban. Ne bilo ko. On. Leon. Momak sa kojim je do tad progovorila mozda nekoliko reci i kog je smatrala cudnim. I on je nju smatrao obicnom fenserkom. Verovatno je mislio da slusa Cecu, Karleusu i slicno. Prestala je da place, prkosno frknula i odmah potom se nasmejala zato sto, ma koliko cudan bio, Leon joj je postajao izuzetno drag. 

Ponovo je cula zvuke koraka. Kao oparena, skocila je sa dvoseda i otrcala do vrata. Pored je stajala motka od metle. Cula je kako se vrata otkljucavaju i videla je momka kako ulece u stan i panicno gleda levo - desno. Sacekala je par trenutaka, prisla mu sa ledja i svom snagom ga razvalila po potiljku. Pao je.

Spustila je motku i pazljivije pogledala u momka. 

"O Boze, sta sam uradila?!", pomislila je u sebi. 

"Leon! Probudi se, Leon!", prodrala se, dok ga je okretala i drmala ga kako bi se razbudio.

"Dodjavola, nisam ga valjda ubila?", pomislila je u sebi. 

"Otvori oci, dodjavola!"

Pomerio je ruku. 

Odahnula je. 

Uhvatio se desnom rukom za vrat i lagano je otvorio oci.

"Sta se, kog djavola, dogodilo?", promrmljao je zbunjeno, uz jedno "Aaaah", zbog pokusaja da se ispravi.

"Izvini... uplasila sam se. Jesi dobro?"

Leon se uspravio, pogledao u Nadju.

"Sem sto mi dugujes masazu i eventualno pregled kod lekara, da, dobro sam, mada me jos boli. Nije strasno, ne brini", rece i nasmeja se. 

"Idiote, preplasio si me. Pomislila sam da sam te ubila na trenutak", rece Nadja i udari ga po ruci.

"I zato sto me nisi ubila, sad me udaras? Ne brini, treba jos da se pomucis da bi me oterala od sebe, ne odlazim ja tako lako", odgovori joj Leon, nasmeja se i ustinu je po obrazu.

Zacrvenela se. 

Leon je ustao, i Nadja za njim. Trenutka kad se ispravio, bacila mu se u zagrljaj.

"Molim te, ne ostavljaj me vise samu. Frka mi je i bas se plasim."

"Ok. Idem da se umijem, pa mi pricas sta je bilo. Uzgred, lepo ti stoji majica."

"Hehe... Hvala. Htela sam malo da promenim stajling."

"Ako, ako... rekoh ti, osecaj se kao kod svoje kuce. I, da, domacice, dugujes mi metlu.", rece Leon i odvoji napukli deo drske. Pukla je na pola.

"Joj... izvini.", promrmlja Nadja sebi u bradu i sakri lice. 

Leon se nasmeja i udje u kupatilo.

------------------------------------------------------

Osvezen, izasao je iz kupatila. Vrat ga je jos uvek boleo, ali je bilo podnosljivo. Stavio je peskir natopljen ledenom vodom na vrat. Nadja mu je bila okrenuta ledjima. Tiho joj je prisao, jedan kraj peskira prineo njenom vratu i pritisnuo. 

Kapljice su nasle svoj put, njihova temperatura je odradila posao, tako da je Nadja, uz vrisak, skocila. Leon je poceo da se smeje. 

"Ah... vraticu ti ja za ovo. Nisi ni svestan u sta si se uvalio", rece Nadja. "Prekinuo si me u razgledanju diskova. Imas jako dobru muziku."

"Sta ti znas o dobroj muzici?", rece Leon kroz smeh.

"Pa, znam da je prvi basista Metalike bio Klif Barton, da je Dikinson pre Mejdena pevao u Samsonu, da je pravo ime Ringa Stara Ricard Starki... "

Gledao ju je poluotvorenih usta.

"Ok, iznenadila si me. Potcenio sam te, izvini."

"Pa znam i ja ponesto..."

"Da... nisam ni sumnjao u to. Nego, sta te uplasilo toliko da si slomila metlu o moj vrat?"

"Videla sam ga."

"Koga si videla?" upita je Leon zbunjeno.

"Njega. Onog coveka sa groblja. Bio je ovde."

"Ovde?! U stanu?!"

"Da... Citala sam Leo Pulpa"... 

Na ovu informaciju Leon se blago nasmejao. Bilo mi je drago sto ga je poslusala.

"... kad sam cula korake kako prilaze vratima. Pomislila sam da si se ti vratio. Koraci su postajali sve jaci, i onda su prestali. Ustala sam, dosla do vrata, pogledala kroz spijunku, nikoga nije bilo u hodniku, videla sam samo kako prozor udara u okno zbog promaje. Pomislia sam da se to culo. Okrenula sam se i videla ga. Stajao je na metar od mene. 

Nekim neljudskim glasom mi je rekao da sam izazvala djavola, probudila bes i da treba da ispastam. Tad je knjiga poletela ka meni, zabila se u vrata, posle cega sam se onesvestila. Cim sam dosla sebi, poslala sam ti poruku."

Srce mu je tuklo kao nenormalno dok ju je slusao. Pokusao je da zadrzi mir. Iako je u sebi goreo. 

"Dobro. Nemas razloga za strah. Sad sam tu. I sigurni smo. Dok sam tu, nece ti niko nauditi."

Privukao ju je sebi, zagrlio je snazno i poljubio je u celo. 

Nije zeleo da joj jos isprica za Filipa, bodez, pracku... za svoju istoriju. Odlucio je da ce sutra otici do svestenika, sesti sa njim i da ce joj zajedno otkriti sve. Vise nije smelo da bude tajni.

"Hm, lepo ti mirise kosa."

"Da.. potrosila sam ti malo vise sampona, cisto da znas."

"Opusteno... I majica ti super stoji", rece Leon dok joj je mirisao kosu. Izdigla je malo glavu, pomerila kosu i rekla 

"A vrat?"

Pomirisao joj je vrat, i ovlas je poljubio u njega. Okrenula je glavu ka njemu, pogledala ga duboko u oci. Gledali su se, dok Leon nije skupio hrabrost i priblizio se njenim usnama. Nije se odmakla. Zatvorio je oci i osetio njene usne na svojim.

Jedan poljubac pretvorio se u dva, tri... ljubili su se sve pozudnije. Njegove ruke su stajale oko njenog struka. Uhvatila ga je za rub majice i povukla je na gore.

Videla je veliki oziljak sa desne strane grudi.

"Sta ti je ovo?", pitala ga je. 

"Pricacu ti... cuces sve sutra", odgovorio je dok joj je lagano dizao majicu.

"Lepo ti stoji, ali si definitivno lepsa bez."

Htela je da mu odgovori, ali je iz njenih ustao izasao samo uzdah, u trenutku kada je stavio bradavicu u usta.

Ljubio joj je grudi... vrat... grickao usi... usne... dok mu je ona raskopcala pantalone. Skinula ih je, i za trenutak zastala. Potom je svukla i svoje. Obgrlila ga je nogama. Leon je na stolu pored dvoseda napipao daljinski od stuba i pritisnuo "play". 

Sa prvim taktovima "Nothing else matters", usao je u nju. Gledao ju je u oci.

Prodirao je lagano. Zeleo je da sto duze traje. Ona je zelela da sto duze traje.

Bili su svesni da ih ocekuje tezak period. I zeleli su da uzivaju. Maksimalno. Jedno u drugom. 

Hetfild je govorio kako nista vise nije vazno. I nije bilo. Sem muzike. Sem njih. 

Sem njihovih uzdaha. 

Sem njihovih tela.

Sem osecaja da su postali jedno.

"Ne staj", rekla je...

Nije nameravao. Nije zeleo. 

Ni sad. Niti ikada.

Umesto odgovora, poljubio ju je u vrat. 

A mrak je poceo da pada.

Autoput za pakao 5

Zatvorenih ociju, u nekom svom svetu, Leon se prepustio gitarskim bravurama Dejva Masteina. Nije ni primetio da je Nadja vec neko vreme lezala i gledala ga kako, u polutransu, tiho pevusi pesme koje su isle na plejeru. Nije do tad primetila da je, u nekim trenutcima, bio izuzetno sladak.

Tek kada je ustala, otvorio je oci.

"Ej, pa ti si budna? Nisam provalio da si se probudila, mislio sam da spavas. Jesi se odmorila?"

"Jesam, uhvatila sam malo sna. Udoban ti ovaj dvosed, bas sam se opustila."

"Dobro je, najbitnije je da si sveza. Ocekuje nas duga noc."

"Da, u to ne sumnjam... Jel mogu da se istusiram? Treba mi malo osvezenje."

"Da, naravno, sad cu ti doneti peskir. Opusti se i osecaj se kao kod kuce.", rece Leon i izadje iz sobe. 

"Hocu, hvala ti na gostoprimstvu, nisi morao ovo da radis", rekla je Nadja dok je razgledala stripove i knjige na polici.

"Dosta knjiga i stripova imas ovde. Iznenadjujes me, nisam te nikada zamisljala kao nekoga ko voli da cita stripove."

"Stvarno? Zasto? Kakvog si me to zamisljala?", upita Leon i baci peskir na nju uz blagi osmeh.

"Alo, bre, nemoj da me gadjas!", odgovori Nadja kroz smeh i pobeze ka kupatilu. "Pa nisam te zamisljala kao coveka koji cita stripove."

"A kakvi to ljudi citaju stripove?", upita Leon.

"Paa... Steberi bez drustvenog zivota?"

Leon prasnu u smeh. "Nemas ti pojma... Stripovi su fantasticni. Baci pogled kad se istusiras. Ja idem do druga sad da pokupim nesto, brzo sam nazad. Zakljucacu te, ti pusti muziku, uzmi i citaj nesto dok se ne vratim."

"Ok, sta preporucujes?"

" "Dobra predskazanja" od Terija Praceta i Nila Gejmena je fantasticna knjiga. "Mreza Vremena" od Krajvuda, takodje. I stripovi su fantasticni, imas ih odlicnih. Moj savet da skrenes misli sa svega ovoga - Leo Pulp."

"Dobro, pogledacu. Ajde, odoh da se istusiram. E, da, koja ti je ono muzika bila na plejeru, sto si slusao dok sam spavala?"

"Mislis, u stubu? Whitesnake, Starkers in Tokyo, akusticni koncert."

"Ne, ne... bas sto si ti slusao, na plejeru."

"A, to... Megadeth. Rude awakening se zove album, snimak koncerta."

"Jel imas to negde na disku?"

"Imam, imam... sto, hoces to da pustis?"

"Da, volela bih da cujem."

"Hm... ok. Ako ti se ne svidi, promeni, imas tu dosta diskova nesto laganijih stvari."

"Ne brini. I nemoj se dugo zadrzati." 

"Pozuricu. Vidimo se uskoro.", rece Leon i izadje iz stana. Nadja je stala, gledala je u vrata. Mada uplasena, shvatila je da joj je, pored Leona, taj strah izgledao kao premostiv. Iako ga nije preterano dobro poznavala, imala je poverenja u njega. Usla je u kupatilo, skinula odecu sa sebe i odvrnula vodu. Namestila je temperaturu na odgovarajucu, zakacila tus za drzac i stala ispod njega. Mlaka voda joj se slivala niz telo, a ona je razmisljala o njemu. Bio je drugaciji. U svetu u kom ljudi gledaju pre svega sebe i svoju kozu, Leonova hrabrost, pozrtvovanost i spremnost da pomogne drugima izgledala je gotovo nestvarno. Zatvorila je oci u prepustila se uzivanju u osvezenju.

-----------------------------------------------------------------------

Leon je izasao iz zgrade. Pojacao je muziku na maksimum. AC/DC je trestao sa slusalica, a on je ubrzanim korakom isao ka zgradi udaljenoj dve ulice od njegove. Bilo je sparno napolju, iskreno je zavideo Nadji sto se u tom trenutku nalazi pod tusem. I bio je ljubomoran na sve koji nemaju takvih briga. Zeleo je da se sve ovo sto pre zavrsi, da se zivot nastavi. A znao je da je sve tek pocelo.

"Touch too much" se blizila kraju u trenutku kada je Leon pozvonio na interfon.

"Da? Ko je to?", pitao je glas sa interfona.

"Leon je. Otvori. Hitno je."

Zacuo se uzdah. Posle nekoliko trenutaka, vrata su zapistala. Otvorio je vrata i usao u zgradu. Nije voleo liftove, ali ga je ovoga puta mrzelo da se penje sedam spratova pesaka, sto je ranije imao obicaj da radi. Usao je u lift i pritisnuo sedmicu. Izmedju drugog i treceg sprata, lift je usporio. Svetlo je na trenutak zatreperilo. Leon je stao na centar lifta. Stegnutih pesnica, gledao je iznad sebe i cekao. Lift je lagano poceo da se trese. Leon se pomerio ka levoj strani i uhvatio se za sipku. Cekao je da drhtanje prodje. U trenutku, sve se umirilo. Pustio je sipku, gledao je levo - desno. Svetlo je opet zatreperilo. U trenutku kada se pomerio malo ka sredini, zacuo je kako nesto puca. Vibracije izazvane propadanjem lifta naterale su ga da izgubi ravnotezu. Mislio je da je kraj. U sebi je brojao trenutke do udara. Zatvorio je oci. Sve se umirilo. Cuo je jedno "ping". Znak da je stao. Majicom je obrisao znoj sa ociju i pogledao. Bio je na sedmom spratu.

Vrata lifta su se otvorila. Izasao je napolje i krenuo ka drugom kraju hodnika. Na ulaznim vratima stana koji mu je trebao stajao je samo broj 71. Pokucao je tri puta. Zacuo je korake, zvuk ubacivanja kljuca u bravu i okretanje kljuca u njoj. Osoba sa druge strane pritisnula je kvaku, za trenutak zastala i otvorila vrata.

"Matori...."

"Tisina. Ulazi.", rekao je Filip, Leonov otac.

-----------------------------------------------------------------------

Hladna voda ju je prenula iz razmisljanja.

"Koliko dugo sam ja pod tusem, kad sam potrosila svu toplu vodu?", pomislila je u sebi dok je izlazila iz tus-kabine. Ogrnula se peskirom, obukla donji ves i izasla je iz kupatila. Dosla je do diskova, nasla je Megadeth i ubacila u stub. Pojacala je malo. Namesten da preskace pesme, stub je odlucio da koncert zapocne pesmom "She wolf".

"Au, pa ovo dobro zvuci", mislila je Nadja. Pogledala je po stanu, Leon se jos nije vratio. Odlucila je da malo razgleda. Iz dnevnog boravka usla je u Leonovu sobu. Unutra je zatekla krs i lom.

"Izgleda da nije ocekivao posetu neke devojke u skorijoj buducnosti, cim je ovoliki haos".

Razgledala je po knjigama. 

"Hm... sve horor do horora. I ponesto vezano za sekte i okultizam. Zasto njega to toliko zanima?"

Na radnom stolu, pored knjiga sa fakulteta, stajala je sveska na kojoj je velikim slovima bilo napisano "Put jednog buntovnika". Bacila je pogled na vrata. Pesnica Otpora na vratima, Zvezdin sal zavezan za kvaku i poster sa svirke Whitesnake-a privukli su joj paznju. Nasmejala se. Otvorila je ormar, uzela prvu majicu koja joj je pala pod ruku."Hm, Megadeth..." Nasmejala se.

Uzela je svesku sa pesmama i izasla iz sobe. Dosla je do police sa knjigama i odlucila da poslusa savet. Uzela je Leo Pulpa, ispruzila se na dvosed i pocela da cita. 

Proslo je mozda dvadesetak minuta, i smeh nastao usled Leovog genijalnog istrazivanja slucaja Crvene magnolije prekinuo je zvuk koji je dolazio iz pravca ulaznih vrata. Nasmejana, mirisljava i opustena, popravila je majicu i ustala sa dvoseda. "Leon se vratio", pomislila je. Srce joj je blago ubrzalo i osetila je da je srecna.

"Ti rece da ces se brzo vratiti?", pokusala je da zvuci ljuto.

Nije bilo odgovora.

"Leon?"

Tisina.

"Daj, nemoj me plasiti, znam da si ti."

Niko nije odgovarao. Prisla je vratima. Ponovo je cula zvuk koraka.

Prisla je vratima. Dlanovi su poceli da joj se znoje. Oslusnula je vrata. Zvuk je utihnuo.

Pogledala je kroz spijunku.

Hodnik je bio prazan. Prozor na drugom kraju hodnika je udario u okno.

"A to se cuje... mogla sam se zakleti da su koraci.", pomislila je u sebi i okrenula se.

 Svetlo je zatreperilo.

Opustenost na njenom licu zamenio je uzas pomesan sa strahom. Covek kog je videla one veceri stajao je na metar od nje. Gledao je pravo u oci. 

"Izazvala si djavola. Probudila si bes. Sad ispastaj.", rekao je demon i prisao joj.

Nepomicno je stajala, krv joj se sledila u zilama. Gledala ga je pravo u oci. Videla je svoj odraz. Strah. Uzas. Teror. Suza joj je krenula iz oka. Mislila je da je kraj. Srce je lupalo kao nenormalno.

Prisao joj je. Nadvio se nad njom i gledao je u oci.

Digao je ruku. Napravio je pokret unapred. Videla je knjigu kako leti ka njoj.

Korica knjige zabila se u vrata santimetar od njene glave.  

Izgubila je svest. 

--------------------------------------------------------------------------

"Nadao sam se da vise nece biti potrebe za ovim.", rekao je Filip. 

"I ja... Nazalost, nas izgleda niko nista ne pita."

"Da, svestan sam toga. Nadam se samo da je vredna rizika. I rekao sam ti unutra, ovde su ti vrata otvorena."

"Da, znam. Videcemo se uskoro. I da, jeste, vredna je."

"Dobro, ocekujem vas."

Leon je izasao iz stana. Oca nije video dugo. Prica medju njima bila je previse zamrsena. Iako su se neizmerno voleli, isti temperament naterao ih je da krenu razlicitim putevima. Ipak, znao je da bez njega ne moze. Bili su potrebni jedan drugom. Iako vec zreo dovoljno da se brine sam o sebi, iskustvo njegovog oca mu je u nekim situacijama pomoglo mnogo vise nego savet bilo koga drugog. 

Pritisnuo je drugme za lift. 

Pitao se, kako li je Nadja? Sta li radi? Mada nije zeleo da prizna, postala mu je draga za ovo kratko vreme. To mu se nije svidjalo.

Lift je stigao. Usao je unutra. Pritisnuo nulu. 

Sesti... Peti... Cetvrti... Treci... Normalno sve. 

Lift je stigao do drugog sprata. Svetlo je ponovo zatreperilo. 

Leon se uhvatio za bodez koji mu je stajao zakacen za pojas. 

"Pokazi sta znas. Ovog puta sam spreman. Pokazi se."

Svetlo je prestalo da treperi. Zvono od lifta je zazvonilo. Stigao je u prizemlje. 

Izasao je napolje. Bodez Beli ocnjak, koji je ime dobio po pripovetci Dzeka Londona i pracka Crna udovica, nazvana po pauku ciji je lik bio nacrtan na drsci ponovo su bili u Leonovim rukama. 

Proslog puta, pokazali su se kao efikasno oruzje protiv sila mraka. Nadao se da nisu izgubili na svojoj magicnosti i efikasnosti. 

Vise se nije osecao bespomocno. 

Telefon je zazvonio.

"Pozuri! Desilo se nesto, ne smem vise sama. Samo pozuri."

Procitao je poruku, stavio telefon u dzep i potrcao. 

Bio je svestan.

Pocelo je.